Morus - Dud je rod sa oko 16 vrsta višegodišnjeg listopadnog drveća i grmlja, pripada porodici Moraceae, poreklom je iz Azije.


Dud je (u XVII i XIX veku) bio zaštitni znak vojvođanskih seoskih dvorišta i salaša. Gajio se masovno Beli dud (M. alba L) radi proizvodnje lista za ishranu dudovog svilca, i crnog duda (M. nigra L..) za kućnu preradu plodova u džem, sokove i rakiju (dudovača) zbog veličine i slasti dudinja. Beli dud je poreklom iz Kine a crni iz Persije. Tragovi svilarstva se protežu do XIII i XIV veka, u doba srednjovekovne Srbije.


Dud je dugovečno drvo, ima podataka i za stabla stara preko 500 godina, a dostiže visinu i do 25 m i širenu 1,5-2 m. Stablo je obraslo duboko ispucalom korom, a krošnja je bogata i razgranata. Listovi su jednostavi, jajastog oblika, nazubljenih ivica i naizmenično raspoređeni. Cvetovi su jednopolni, sakupljeni u guste rese (muške cvasti su duguljaste a ženske okruglaste). Plod je u stvari složena cvast srasla u jedno plodište, dudinju (slično kupini-malini), slatkog je ukusa, bez specifične arome, blako kiselkast i raznih boja – od bele, ružičaste, crvene, crvenocrne, crnoljubičaste do crne u zavisnosti od vrste.


Najviše ga možemo naći posađenog duž puteva, po parkovima, ivicama parcela, oko vinograda, po dvorištima širom Vojvodine, ali i nekim delovima Srbije. Kao dekorativna vrsta u parkovima, upotrebljava se kalemljena viseća forma ili pak usko piramidalna.
Korisno je za stabilizaciju peščara, dobro podnosi orezivanje u vegetaciji i mirovanju.



Izražena je lekovitost cveta, lista, kore i ploda... dudinje sadrže oko 10% invertnog šećera, 2% slobodnih organskih kiselina (limunske i jabučne), vitamin S, sluz, pektinske i druge korisne materije. Zrele, vrlo slatke bele i aromatične nakiselo-slatke tamnoljubičaste ili potpuno crne dudinje jedu se sveže, prerađene ili osušene. Osušene dudinje mogu da zamene šećer i zbog toga ih melju i dodaju testu pri izradi slatkiša. Od dudinja izrađuju sokove, kompote, slatka, želea, sirupe i dr. Od isceđenog soka uparavanjem dobija se sirup koji podseća na med (i sadrži u koncentrovanom obliku hranljive sastojke svežeg soka dudinja). Plodovi duda su lekoviti i koriste se za ublažavanje bolesti srca, krvnih sudova, usta i grla, šećerne bolesti, gubljenja vida i dr.


U narodnoj medicini sveže nedozrele dudinje daju protiv proliva, a zrele kao blag laksans. Sok dudinja koristi se za lakše iskašljavanje, znojenje i mokrenje, za ispiranje kod zapaljenja grla i usta, naročito sok crnih dudinja, koji deluje i antiseptično. Mladi, zdravi i potpuno razvijeni listovi beru se tokom leta i suše u tankom sloju na promaji u hladu.


Dud se može koristiti i za ishranu svinja i živine, ali i za pečenje rakije za koju mnogi tvrde da je lošeg kvaliteta, mada "majstori" tvrde da se dudovača mora pripremati i peći po posebnom postupku i u tom slučaju njen kvalitet je izvanredan. Svakako treba naglasiti da se proizvodnja svilenih buba ne može zamisliti bez belog duda.


Najbolje vreme za sadnju dudova je jesen, od druge polovine oktobra do kraja novembra, mada može da se sadi sve do prvih mrazeva. Može da se sadi i u proleće. Uspešno raste u vrlo srkomnim ekološkim uslovima. Nije probirač, skoro da mu odgovara svako, pa i najlošije, zemljište. Jedino ga ne treba saditi na zaslanjenim i zemljištima s visokim nivoom podzemnih voda. Podnosi niske temperature, i do -30 S.


U Srbiji se uglavnom gaje beli (Morus alba), crveni (Morus rubra) i crni dud (Morus nigra). Danas je, po mom mišljenju, bez razloga zapostavljeno voće.