Na našim prostorima još uvek predstavlja manje-više nepoznatu voćnu vrstu koja se i retko može uočiti u kućnim vrtovima. Uzrok tome je slabo poznavanje ove vredne jagodaste voćne vrste koja kod nas ima slabu tradiciju uzgoja.


Ogrozd potiče iz Sibira i Mandžurije, a u severnoj Evropi uzgaja se od XVI veka. Iako se na prvi pogled čini da ogrozd nije bogat hranljivim materijama, njihova količina u njegovim žutim, zelenim ili crvenim plodovima nije zanemariva. A radi se o voćki koja obiluje vitaminima B grupe i vitaminom A, dok C vitamina sadrži u sličnim količinama kao i crvene ribizle. Pored toga, ogrozd sadrži i veću količinu dijetetskih vlakana, beta-karotina i nešto manju količinu kalcijuma, fosfora i gvožđa.




Ogrozd je skromna voćna vrsta koja dobro podnosi nepovoljne uslove uzgoja. Prema niskim temperaturama je posebno otporan, te u vreme dubokog zimskog mirovanja izdrži temperature od - 25°C, a promrzline nastaju tek na - 35°C. Ipak, ne pogoduju mu nagla zahlađenja u vreme cvetanja jer to može prouzrokovati smanjenje prinosa, ali i uticati na formiranje sitnijih plodova koji mestimično otvrdnu, odnosno, odumru. Ali i pored svega ovo je voćna vrsta kojoj godi nešto hladnija klima.


Spomenimo i kako u pogledu zemljišta ogrozd nije posebno izbirljiv, pa ga s uspehom možemo gajiti i na našim karbonatnim zemljištima. Naime, ogrozd je kalcifilna biljka što znači da mu odgovaraju i zemljišta bogata kalcijumom.


Ogrozd se najčešće uzgaja u obliku grma a može i sa stablom. A njegovu sadnju najpoželjnije je obavljati krajem jeseni ili početkom proleća, pri tom imajući na umu činjenicu kako ovaj višegodišnji žbun rano dolazi na rod, neretko već u prvoj godini uzgoja.



Mimica Kostić-Đorđević dipl.ing.