Brekinja (lat. Sorbus torminalis) je listopadno drvo iz porodice ruža. Prirodno je rasprostranjena u zapadnoj, srednjoj i južnoj Evropi, severnoj Africi, Krimu, Maloj Aziji i Kavkazu.


Javlja se do 1000 m nadmorske visine. Raste po brdovitim i planinskim šumama i obroncima, najčešće pojedinačno, a retko u okviru malih šumskih zajednica hrasta. U mešanim šumama se sreće i sa stablima jarebike i mukinje. Voli krečnjačku podlogu, sunčano i suvo tlo.


Drvo brekinje je srednje bujno, visine 12-16 m, guste, jako razgranate krune, izduženo okruglastog oblika i pravog debla. Kora drveta je u mladosti sjajna .Sa starošću kora ispuca plitko, napravilno, uzdužno i popreko i poprima tamno smeđu boju. Cveta u maju i junu, cvetovi su bele boje, skupljeni u cvast.


Plod brekinje je koštunica, najčešće kruškastog oblika smeđe boje, sa svetlim tačkicama a sazreva u septembru. Izuzetno je bogat suvom materijom. Sadrži skrob, šećer, minerale, vitamin S, karotenoid, tanin, pektin i organske kiseline.



Plodovi se koriste u ishrani. Sveži plodovi su oporog ukusa. Posle mrazeva u fazi gnjilosti postaju kašasti, slatki i ukusni. U tom stanju se koriste za jelo i preradu u pekmez, marmeladu ili kompot. Od osušenih plodova nekad se pravilo i brašno. Nekada su se od plodovo brekinja proizvodila alkoholna pića. Brekinje sadrže velike količine tanina, pa su u narodnoj medicini i farmaciji bile korištene kao lek za zaustavljanje proliva. Po izgledu ploda brekinja je dosta slična mušmuli.




Dragoljub Glišić, ing.
Stručni saradnik za voćarstvo i vinogradarstvo