Dunja je u strukturi našeg voćarstva zastupljena sa svega 0,8% i to sa prosečnim prinosom po stablu od 7 do 15 kg, što ukazuje na činjenicu da se kod nas radi o ekstenzivnom gajenju dunje.

Dunja pripada familiji Rosaceae, podfamiliji Pomoideae, rodu Cydonia. Kulturne sorte su nastale od vrste Cydonia vulgaris L.; Cydonia oblonga Mill. U Grčkoj se naziva cydonia, u Italiji cotogno, u Španiji membrilo, u Francuskoj coing, u Engleskoj quince, u Bugarskoj đula, u Rusiji ajva, i latinski Cydonia.


Dunja kao voćna vrsta poznata je još od pre 4 000 godina. Drvo dunje živi obično od 30 do 40 godina a pojedina usamljena stabla mogu da žive i do 70 godina. Prvi rod daje u 2. godini a značajniji prinos počev od 4. godine. Obilniji rod se dobija od 5. – 6. godine a maksimalan oko 10. godine. Prinos po stablu se kreće od 10 do 60 kg u plantažnim zasadima, a pojedinačna stabla daju 100 pa i do 400 kg plodova.


Dunja je heliofilna (svetloljubiva) voćka, pa joj najviše odgovaraju dobro osvetljena mesta. Ukoliko su stabla dunje zasenjena, ona slabo rađaju, u pregustom sklopu rađaju samo po periferiji krune. Plodovi u senci ne dobijaju sortno karakterističnu aromu i znatno su zeleniji i maljaviji od normalno osunčanih plodova.


Na raširenost dunje utiču i njene biološke osobine. U našim krajevima cveta kasno – od kraja aprila do sredine maja, pa tako izbegava pozne prolećne mrazeve. S druge strane i sazreva dosta kasno (160 – 170, čak i 180 dana od faze punog cvetanja) pa je njeno gajenje vezano za krajeve u kojima su duge, tople jeseni.


Dunja na sopstvenom korenu izraste najčešće do visine od 3 do 5 m. Ređe se sreću pojedinačna stabla visine 6 m i više. Prirodni oblik dunje je žbun, međutim, relativno lako se uzgaja kao stablašica u vidu svih uzgojnih oblika. U plantažnim zasadima dunja se obično i gaji samo kao stablašica.



Po obliku plod može biti okruglast (jabučast), izdužen (kruškast), zvonast, spljošten itd. Peteljka ploda je praktično grančica na kojoj je nastao cvet. Pokožica je glatka ili maljava, ravna ili neravna u punoj zrelosti limunasto žute boje i vrlo prijatnog mirisa.U Srbiji praktično ne postoje plantažni zasadi dunje na većim površinama osim na nekoliko plantaža većih od 20 hektara.


Za uspešnu komercijalnu proizvodnju dunje veoma je značajno da se izvrši dobar izbor lokacije. To znači da bi trebalo da se pre podizanja dunjika, pogotovo na većim površinama, ustanovi da li postoje uslovi za njeno gajenje. To su klimatski uslovi, zemljišni uslovi i orografija terena.Ograničavajući faktor širenja dunje je upravo toplota. Dunja dobro raste u uslovima vinogradarskih zona, dok u hladnijim zonama i na većim nadmorskim visinama često strada plod pa i drvo.


Drvo dunje izmrzava na oko -27° S, dok deo rodnih pupoljaka i starijih grana izmrzava već na -23°S. Severna dunja, koju je stvorio Mičurin, izdrži i do -35°S a da ne dođe do bilo kakvih promena tj. oštećenja. Izmrzavanje korena dunje javlja se na temperaturi od -12°S. Oštećenja cveta dunje nastaju već na -1°S u fazi otvorenih kruničnih listića, dok ako nisu otvoreni oštećenja će nastati na oko -1,5°S. Plodovi dunje, ukoliko budu izloženi dejstvu ranih jesenjih mrazeva počinju da izmrzavaju na -2,2°S dok se npr. plodovi jabuke smrzavaju na -1,97°S a kruške na -1,8°S.


Količina vode u pojedinim organima dunje se kreće do 85%, pa se zato bez dovoljno vode u zemlji i vazduhu ona ne može uspešno gajiti. Ipak, dunja srazmerno dobro podnosi sušne periode. U ekstremnim slučajevima savija listove u trubicu radi smanjenja transpiracije. Za normalan rast i uspešno gajenje dunje, u literaturi se navodi da je potrebno da padne godišnje 750 do 990 mm vode sa dobrim rasporedom u toku vegetacije. Međutim u praksi se pokazalo da se dunja veoma uspešno gaji i u voćarsko-vinogradarskim krajevima gde najčešće ne padne više od 600 mm vode godišnje. Ipak ona daje znatno bolje rezultate u uslovima navodnjavanja pa optimalnu vlažnost zemljišta treba održavati tokom cele godine, a posebno u avgustu i septembru kada je prirast plodova najintenzivniji.


Najpogodnija zemljišta za dunju su ona koja su umereno vlažna, propusna i bogata hranljivim materijama. Teška i vlažna zemljišta, kao i jako suva i peskovita i karbonatna su nepogodna za gajenje dunje. Na jako karbonatnom zemljištu dunja na dunji je ugrožena hlorozom.


Stabla dunje vrlo povoljno reaguju na đubrenje stajnjakom pa je kao i kod drugih voćnih vrsta poželjno da sadržaj humusa bude što viši, makar 2-3%. Praksa je međutim pokazala da ima vrlo uspešnih zasada koji su podignuti na zemljištu sa svega 1% do 1,5% pa čak i manje humusa.



Debljina oraničnog sloja za dunju treba da bude najmanje 50 – 60 cm, da bi se dunja normalno razvijala.


Rastojanje između redova i u samom redu zavisi od niza činilaca i to od: primenjene podloge, bujnosti sorte, uzgojnog oblika, tipa zasada, ekoloških uslova i nivoa agrotehnike. U praksi se sreću rastojanja između redova od 4 – 6 m, a u redu od 2,80 do 4,50 m. Rastojanje od 4 m između redova pokazalo se kao nedovoljno, jer dunja gajena slobodnim oblikom, u punom rodu pri kraju vegetacije, pod teretom roda savija grane do zemlje i potpuno zatvara međuredni prostor. Rastojanje od 6 m je preveliko za pljosnate oblike krune a i bio bi isuviše mali broj stabala po jedinici površine. Rastojanje u redu, primenom pilara moglo bi se smanjiti na cca 2 m i time bi se omogućilo povećanje broja sadnica na 1 000 stabala po hektaru.


Radi boljeg oprašivanja dunje, u voćnjaku se mora izvršiti raspored glavne (vodeće) sorte i sorti oprašivača (pratećih). Poželjno je da glavna sorta ne bude udaljena od sorte oprašivača više od 15 m. Ovo se postiže ako ne sadimo više od 6 redova glavne sorte. Mogući raspored u takvom slučaju je 6:2:2. Ipak, daleko povoljniji su slučajevi odnosa 4:2; 4:2:2 ili 4:1:1. U praksi se najčešće sreću zasadi u kojima su leskovačka i vranjska dunja, pa odnos može biti 6:2; 6:1 i slično.


Ekonomičnost gajenja dunje kao alternativne voćne vrste u odnosu na druge vrste voća koje se nalaze u trenutnoj krizi zbog hiperprodukcije, otvara nove mogućnosti. Ovo pre svega i zbog toga što dunja traži znatno manja ulaganja u početnu investiciju nego druge voćne vrste, a u procesu redovne proizvodnje troškovi su takođe znatno niži nego što je to slučaj kod jabuke i kruške.



Dragoljub Glišić
Savetodavac za voćarstvo i vinogradarstvo