Postizanje visokih prinosa uslovljeno je pretežno režimom ishrane. Velike količine hraniva iznose se plodovima iz zemljišta izgradnjom novih organa i tkiva. Za normalan porast, razvoj i plodonošenje potrebno je da dunja ima na raspolaganju srazmerno velike količine azota i kalijuma, kao i skromne količine fosfora.


Dunja reaguje na azotno đubrivo, jer ga u zemljištu redovno nema dovoljno; na kalijum reaguje na lakim zemljištima, a na fosfor kada se gaji na slabo bujnim podlogama.Đubrenjem se unose mineralne materije u zemljište sa ciljem da se njihove količine u lako pristupačnom obliku održavaju u optimalnoj količini kada je reč o potrebama dunje.


Rodnije i manje bujne sorte dunje potrebno je intenzivnije đubriti , naročito azotom. Cortama okalemljenim na podlogama sa jačim korenovim sistemom (sejanac Crataegus sp., Sorbus domestica, dunja BA 29 i dr) potrebne su srazmerno manje količine đubriva.


Mlada stabla dunje, do pete godine života, najčešće se đubre pojedinačno, sa po 0,2-0,5 kg KAN - om i 0,5-1,2 kg kompleksnog NPK (10:12:26 formulacije). Starija stabla treba intenzivnije đubriti azotom, uz odgovarajuću rezidbu da bi se podmladila i obnovilo rodno drvo. Isto treba učiniti i sa stablima oštećenim niskim temperaturama ili elementarnim nepogodama. Rodnim stablima potrebne su velike količine hranljivih elemenata, a posebno azota i kalijuma u toku cvetanja, kao i za vreme intenzivnog porasta letorasta.


U periodu pune rodnosti dunje, za prinos od 40 t/ha potrebne su sledeće orijentacione količine osnovnih biogenih elemenata, odnosno đubriva:

-U jesen, 400-600 kg NPK, formulacije 8:4:20 ili 10:12:26, u zavisnosti od starosti i iscrpljenosti stabla, gustine sadnje i dr

-U proleće 200-400 kg nitromonkala (KAN-a).



Letnje đubrenje (u junu i julu) deluje vrlo korisno na razvitak plodova i obrazovanje cvetnih pupoljaka. Međutim, ono se mora oprezno primeniti.


Ako se izvrši kasnije - krajem leta i početkom jeseni - može se izazvati drugo rastenje letorasta, što umanjuje otpornost dunje prema mrazevima.To zavisi najviše od bujnosti, rodnosti i vremena završetka vegetacije kao nasledne osobenosti. Ipak ga treba primeniti kod dunja jako opterećenih rodom i sklonih alternativnom rađanju, jer se tada omogućava obrazovanje većeg broja cvetnih pupoljaka i ublažuje alternativno rađanje.


Prihranjivanjem se obezbeđuju potrebni mineralni elementi tokom čitave vegetacije, a ne samo u jesen i u proleće, kao što se najviše praktikuje. Prihranjivanje dunje može biti uspešno samo azotnim đubrivima, jer su ona rastvorljiva i pokretljivija pa lakše prodiru do žila same voćke.

Mlade nerodne dunje prihranjuju se u tri roka radi obezbeđenja dobrog priraštaja i razvitka krune: rano u proleće, u početku rastenja letorasta i pri najintenzivnijem rastenju letorasta. Ako su voćke bujne a uslovi sredine omogućavaju duže trajanje vegetacije, treće prihranjivanje nije potrebno.




dipl.ing.Dejan Jocić