Oskoruša (sinonimi: Skorš, Oskorš, Skurš, Skruš, Skoruša) – latinskog imena Sorbus domestica, kod nas je vrlo retko drvo. Ta voćna vrsta polako izumire, jer se u prirodi teško razmnožava. Drvo je izvanredno tvrdo i žilavo, pa su ga naši preci upotrebljavali za izradu raznih točkova i zupčanika za vodene mlinove, za izradu okretnih osi tzv. sveće kamenih utega presa za grožđe te zbog lepog dekorativnog drveta u stolarstvu. Nekada je bilo poželjno da stablo oskoruše uspeva u svakom domaćinstvu, jer lekovitost plodova, posebno sušenih, koji su se kuvali za lekovite čajeve, za mleveno brašno koje se dodavalo u hleb, kompot od suvih plodova oskoruše, mešan sa drugim voćem je posebnog ukusa.


Oskoruša je prilagodljiva za različita podneblja, prilagođava se na zapuštena i suva zemljišta ; jedino je važno da ima dovoljno svetlosti, a otporna je na sušu i niske temperature. Deblo joj je ravno i prekriveno sa tankom sivo-smeđom korom; koja je raspucana i vrlo slična deblu kruške. Krošnja oskoruše je okruglasta ili piramidalnog oblika, razgranata, glavne grane su snažno uspravne, a sa strane na krajevima su više vodoravne. Listovi su neparni (pernati) i sastavljeni od 13 do 21 streličastih dlakavih listića. Pupovi i cvetni i lisni su poludugi, zašiljeni, ljepljivi, pokriveni sa nežnim dlačicama, lišče i stablo je lepo i dekorativno i može nam služiti kao voćno i ukrasno drvo.




Oskoruša cveta u maju ili junu, cvetovi su beli, skupljeni u grupu cvetova. Plodovi su jabukolikog ili kruškolikog oblika, više je oblika (tipova, vrsti); debeli su od 2-5 cm, skupljeni u buket, čak i preko 10; a može i manje, što zavisi od oprašivanja, od sorte, tla i međusobne udaljenosti.



Plodovi na drvetu su bledo-zelene boje, na sunčanoj strani malo crvenkasti. Kad dozrevaju u septembru ili oktobru, tada požute i počinju postepeno padati sa drveta. Možemo ih otresti, ali moramo pričekati da plodovi posmeđe i da se umede. Meso je prvo tvrdo i jako trpko, a plodovi postanu ukusni tek nakon kraćeg ili dužeg vremena umeđivanja. Nekada su oskoruše medili u slami ili senu na senicama, gde je temperatura bila viša. Danas oskoruše možemo mediti ubrane u gajbe poslagane u podrumu ili magacinu, gde na veštački način prilagođavamo vlagu i temperaturu.



Plodovi oskoruša su višenamenski, koristimo ih umedene, sušimo ih, pravimo od njih kompote, stavljamo ih u rakiju, a kod kuvanja žestokog pića daju jako kvalitetan liker. Lekoviti plodovi se upotrebljavaju za uravnoteženje probave (želudačne i crevne probleme). Naši preci su govorili da su gradska gospoda jako cenila rakiju od oskoruša. U kvalitet žestokog pića oskoruše sam se sam uverio, no ono mora neko vreme odležati, a njegov ukus i kvalitet samo time dobijaju.



Stabla oskoruša su rasla u svakom seoskom dvorištu i bila su hrana i lek, naših predaka. U staroj Austro-Ugarskoj državi vladarka Marija Terezija izdala je naredbu da se mora saditi oskoruša, tepka i jabuke bobovac, carevič, kanada, mošancel i druge, zbog gladi i zdravije prehrane dece i stanovništva. Oskorušu su jako cenili u Francuskoj i Nemačkoj, gde su vrlo traženi u prehrambenoj industriji, te ih uzgajaju u zasadima, a upotrebljavaju za izradu voćnog vina i soka. Naši preci su takođe sok od oskoruša dodavali voćnom moštu, posebno od tepke i vinske mošnjače (moštnice) jer su tako poboljšavali njegovu čistoću i postojanost.


S obzirom na negu i uzgoj, oskoruša je vrlo skromna biljka, orezivanje se vrši samo ako je nužno. Pri sađenju se iskopaju veće jame, koje pođubrimo; prvih godina potrebno je više puta prekopati zemlju pod sadnicom, da je bez korova, po potrebi pođubrimo tako da sadnica čim pre izraste i oblikuje se u drvo – koje je lepo i dekorativno. Oskoruše dočekaju zavidnu starost – više stotina godina. Kod nas, na našem području rastu oskoruše zavidne starosti.


Anton Baznik
E-mail: [email protected],
https://www.rast-bs.si/a>