Sezona u voćnacima je loše krenula. Prvo niske temperature u vreme cvetanja kajsije, a potom skoro dvonedeljne obilne padavine. Nepovoljne vremenske prilike će sigurno uticati na smanjenu oplodnju kod ranocvetnih vrsta voća. Cvetanje, oprašivanje, oplodnja a kasnije i opadanje plodova su prirodni procesi.


Gotovo sve vrste voća zameću plodove nakon oplodnje. Prema tome, oplodnja je prvi uslov za rodnost. Malo je vrsta voća, koje zameću, odnosno formiraju plodove bez oplodnje i semena. Takav plod ima banana, neke sorte mandarina, narandža i ostale vrste agruma, a i pojedine sorte krušaka, jabuka i drugih vrsta, što nema veći ekonomski značaj. Plodovi, koji su zametnuti bez oplodnje, pa nemaju seme ili im seme nema klicu (embrion) nazivamo partenokarpnim plodovima, a pojavu partenokarpija. Partenokarpija se javlja pod uticajem različitih činilaca, na primer usled stimulativnog delovanja materija u polenu, ozlede insektima ili zbog nekog drugog stimulativnog nadražaja. Partenokarpni plodovi nekih vrsta, npr. krušaka, imaju deformisane plodove u odnosu na oplođene.

Razvitak, odnosno zametanje partenokarpnih plodova moguće je povećati, uz primenu regulatora rasta ili biljnih hormona. Međutim, plodovi se mogu razviti i bez oplodnje, a ta se pojava zove apomiksis (od grčke reči apo-bez i miksis-sjedinjenje). U tom slučaju embrion (klica) nastaje bez prethodne oplodnje, odnosno bez prisustva polena. Poseban vid apomiksisa je kad se u plodu razvije klijavo seme. Ta se pojava zove partenogeneza (od grčke reči partenos-devojka i genesis-razmnožavanje). Dakle, plodovi sadrže semenke, koje iako nisu oplođene, zadrže klijavost. U tom slučaju embrion ili klica nastaje iz neoplođene jajne ćelije. Ta pojava je raširena npr. kod oraha. Iz takvog semena razvijaju se biljke, čija su svojstva istovetna svojstvima majke od koje je seme uzeto.

Pojedine vrste ili sorte voćaka mogu se oploditi vlastitim polenom, pa kažemo da su samooplodne (autofertilne). Pri tome polen pada na žig tučka u istom cvetu ili bilo kom cvetu na istom stablu. Da bi došlo do oplodnje, potrebno je oprašivanje vlastitim polenom ili samooprašivanje (autogamija). Ta je pojava prisutna kod gotovo svih sorata bresaka, zatim velikog broja sorata šljiva (npr. u požegače), kajsije, višanja, kupine, maline itd.

Ima i vrsta, kao npr. jabuke, kruške, leske, oraha, trešnje čije se sorte ne mogu oploditi vlastitim polenom. Za te sorte kažemo da su samobesplodne (autosterilne). One su upućene na oplodnju polenom drugih sorata iste vrste, pa kažemo da su stranooplodne (interfertilne). U tom slučaju govorimo o stranom oprašivanju (interpolinaciji). Na primer, sortu kruške Vilijamovka može oploditi polen sorte Boskova bočica, Abate fetel, Konferans i druge. Slično je kod sorata jabuke, šljive, trešnje, leske itd.

Na osnovu poznavanja cvetanja, tj. podudarnosti u cvetanju pojedinih sorata i mogućnosti međuoplodnje sastavlja se sortiment i raspored sorata u voćnjaku. Međutim, postoje i sorte, koje se podudaraju u vremenu cvetanja, a ipak nisu i pored stranooprašivanja međusobno oplodne. Za takve sorte kažemo da su međubesplodne (intersterilne). Najčešće se javlja morfološki sterilitet, do kojeg dolazi zbog nepotpune ili abnormalne građe cveta, kao na primer kod nekih sorata breskve (I. H. Hale itd) kod koje se ne razvijaju prašnici.


Čest je slučaj i fiziološkog steriliteta, tj. pojave da i pored normalno razvijenih delova cveta, odnosno rasplodnih organa i polena ne može doći do oplodnje. Uzrok tome je usporeno proklijavanje polenove cevčice, pa jajna ćelija pre abortira, nego što dođe do mogućnosti spajanja gameta. Iz istih razloga ne mogu se oploditi neke sorte u srodstvu. To su obično sorte, nastale mutacijom pupoljaka. Tako se međusobno ne mogu oploditi sorte crveni delišes, ričared, starkrimson itd., koje su nastale mutacijom pupoljka od crvenog delišesa. Neke sorte jabuka i krušaka imaju kržljav polen, koji vrlo slabo i sporo klija, pa ne mogu oploditi niti jednu sortu. Takve sorte zovemo triploidne (3n hromozoma). Triploidne sorte jabuke su kanadska reneta, boskopka, džonagold itd., a od krušaka kaluđerka, dilova, jakovka itd.


Oplodnja zavisi i od klimatskih prilika, ishrane voćaka, napada prouzrokovača bolesti i štetočina, kao i od delovanja insekticida i fungicida. Od klimatskih prilika nepovoljno na oplodnju utiče hladnoća, kiša, niska relativna vlažnost vazduha i suvi vetrovi tokom cvetanja.

Najpovoljnije temperature za oplodnju su između 22 i 27°S. Uz višu relativnu vlagu vazduha, oplodnja je kod voćaka pouzdanija.



Od svih cvetova ne zameću svi plodovi. Procenat zametnutih plodova zavisi od vrste i sorte voćke, intezitetu (obilnosti) cvetanja, klimatskim prilikama tokom cvetanja i ishranjenosti voćaka. Veći procenat zametanja plodova postiže se kada je manji broj cvetova, nego kod vrlo obilnog cvetanja. U povoljnim klimatskim prilikama bolje je oprašivanje i oplodnja, tj. zametanje plodova. Isto tako, dobro razvijena stabla zameću više plodova.

Smatra se da je za jabučaste voćke, s velikim plodovima, dovoljno da se od 4 do 5 % cvetova zametnu plodovi. U slučaju slabijeg inteziteta cvetanja, sorte jabuka i krušaka daju zadovoljavajuće prinose ako se 7 do 10 % cvetova zametne u plodove. Kod sorata sitnijeg ploda potrebno je da se 12 do 15 % cvetova zametne u plodove.

Kod breskve, kajsije i šljive, potrebno je da se razvije veći procenat cvetova u plodove. Smatra se zadovoljavajućim kada se, zavisno od sorte, zametne 10 do 20 % cvetova u plodove. Kod trešnje i višnje potrebno je da se od 15 do 25 % cvetova zametne u plodove.


Ako se zametne previše plodova, tada rod neće biti dobar jer će plodovi ostati sitniji. U takvim slučajevima treba prorediti suvišne plodove. Proređivanje se može izvoditi ručno (npr. kod breskve) ili hemijskim preparatima (kod jabuke i kruške).


Nakon cvetanja počinje prvi talas opadanja plodova. To prvo opadanje plodova je jako. U to doba opadaju plodovi, koji nisu oplođeni. Dakle, počinje prvi rast, ali zbog toga što plodovi nisu oplođeni nisu razvijene semenke, pa se posredstvom semenki ne luče hormoni, koji podstiču deljenje ćelija i rast plodova. Od ukupnog broja opalih plodova tokom godine na prvi talas, tj. nakon cvetanja otpada oko 50 %.


Drugi talas opadanja plodova javlja se početkom juna, pa ga zovemo junsko opadanje. To opadanje je češće kod plodova kod kojih nisu oplođeni svi semeni zametci, tj. u plodova jabuka i krušaka koji sadrže mali broj semenki. Može biti potpomognuto nepovoljnim klimatskim prilikama ili slabom ishranom voćaka, a posebno azotom. U tom talasu može opasti do 30 % plodova.


Treći talas opadanja je pred berbu. To opadanje je slabije izraženo. U tom talasu može opasti do 2 % plodova. Glavni uzroci opadanja plodova pre berbe mogu biti napad štetočina ili prouzrokovača bolesti ili pak zbog nepovoljnih klimatskih prilika (visoke temperature, suša, vetar). Inače, pojedinačno plodovi opadaju tokom čitavog perioda vegetacije.


Prema tome, opadanje plodova nakon cvetanja, a u manjoj meri u junu, možemo smatrati normalnom pojavom. Agrotehničkim zahvatima, kao što su zalivanje, đubrenje, zaštitom od bolesti i štetočina i primenom regulatora rasta može se uticati na smanjenje opadanja plodova. Time se može uticati na održavanje dobre rodnosti i kvaliteta plodova. Međutim, u pojedinim godinama prirodno opadanje plodova samo pridonosi regulisanju rodnosti i postizanju dobrog kvaliteta plodova.





Stanko Nekić, dipl. inž.