Postoje mnogobrojni međuvrsni hibridi sitnog, jagodičastog voća, među kojima se naročito ističe loganberry hibrid između maline i kupine. Dobijen je slučajno, u Kaliforniji, u mestu Santa Kruz, još 1881. godine. Američki sudija i advokat, baštovan hortikulturist, amater, Džejms Harvej Logan (1841-1928), nije bio zadovoljan sa osobinama svojih sorti kupina, pa ih je ukrštao da bi kombinovao njihove osobine. Jednostavno ih je gajio jedne pored drugih pa su ih insekti lako ukrštali. Bile su to sorte Texas Early i Aughinburrgh (Rubus ursinus). Pored njih je bila i evropska malina Red Antverp (Rubus ideaus L. s. l.). Godine 1880. sakupio je seme i sledeće godine proizveo 50 biljaka, od kojih je 49 ličilo na kupine, a jedna je bila slična malini. Kasnije je nju negovao i razmnožavao i ugradio svoje ime u istoriju voćarstva, dajući sorti ime Loganberry. Biljke su imale krupne crvene plodove. Od Loganovih crnih kupina nastala je sorta Mamut (Mamoth Blackberry ). U Evropu je doneta 1897, dok je bestrni mutant kupine dobijen 1933. Dobio je ime „Američka bestrna“.

Ukus koji ima loganberry podseća više na kupinu nego malinu, pa stoga i nije bio naročito popularan kod potrošača. Zbog toga je on poslužio kao roditelj u daljim ukrštanjima. Tako su nastali Tayberry (loganberi x malina), Boysenberry (loganberi x kupina ostruga – dewberry), Youngberry (Phenomenal Berijev x Austin Mayes dewberry) i Olallberry (Blek Logan x Youngberry). Dakle, postoji i Crni Logan. Phenomenal Berijev je stvorio Luter Burbank 1905, ponovnim ukrštanjem kupine i maline sa već postojećim loganom. Tako su dobijene sorte logana koje su imale potpuno glatko stablo, za razliku od prvobitnog koji je imao sitne bodlje, slične onima kod maline.



Biologija i gajenje

Loganberry živi 15 i više godina. Razmnožava se kao i kupina bez trnja – vegetativno. Prvi i najbrži način je deljenjem busena. Ovako se uništava jedna stara biljka, ali se dobije 5-6 novih.

Sade se jednogodišnji lastari koji se krate na 15-20 cm. Međuredno rastojanje treba da bude 2m, razmak u redu oko 3m. Gaji se u špaliru. Na svaka 4 m pobija se jak stub, koji treba da štrči iz zemlje 1,5-1,8k. Potom se zateže od 3-5 redova nerđajuće čelične žice, duž špalira. Najbolje bi bilo da redovi budu orjentisani u pravcu istok-zapad, kako bi biljke dobro koristile sunčevu svetlost.

Kao i kupina, i logan daje plodove na prošlogodišnjim lastarima. Bujnost biljaka je velika. Jedan žbun daje po desetak prutova koji brzo rastu, pa čovek stalno mora da posmatra šta se dešava i vezuje ih uz žice, po spratovima, levo i desno od korena. Ako ima pet spratova, po pet lastara možemo da upredamo oko žica, levo i desno. Na ovaj način omogućavamo maksimalnu osunčanost biljne mase.

Nameće se pitanje kako vezivati lastare koji izbijaju ove godine, od kada biljka prorodi? Najbolje bi bilo, kad bi moglo, da se rodni lastari vezuju i vode na jednu stranu, npr. desnu, a mladi na drugu. Iduće godine bi se rodnost dobila na toj strani, a novi izdanci bi zauzeli mesto starih. Naime, odmah po završetku berbe, rodni lastari se seku do zemlje i oslobađa mesto za razvoj budućih izdanaka. Logan godišnje proizvede desetak prutova ukupne dužine 40-50 metara!



Rano u proleće, kada se sagleda stanje lastara i vidi koliko je i šta je izmrzlo, pristupa se rezidbi. Vrhovi se odsecaju a ostavljaju po 3-4 rodna okca, tako da prutovi budu dugački oko 1,5 m. Zasad treba da se neguje. Svi oboleli lastari se odsecaju do zemlje i spaljuju.

Logan je prirodno otporan na mnoge bolesti i lako se gaji i održava. Naravno da najbolje rezultate daje u navodnjavanju, na prirodno plodnim i nezakorovljenim zemljištima, uz neprekidnu borbu protiv korova.

Obilno navodnjavanje brazdama je najbolje. Mulčiranje međurednih površina organskim zastiračima je vrlo korisno. Štedi vodu i sprečava rast korova, čuva energiju akumuliranu u površinskom sloju i na kraju postaje organsko đubrivo.

Organska đubriva su najvažnija za uspeh u svakoj biljnoj proizvodnji, jer ne samo da obezbeđuju makro i mikro elemente za ishranu, već se njihovim razlaganjem, kao krajnji produkti mikrobioloških procesa, javljaju energija, ugljendioksid i voda. Zato biljke đubrene organskim materijama brzo rastu i donose visoke prinose i dobar kvalitet.

Najčešće se govori o đubrenju NPK i mikroelementima, a skoro nikako o značaju ugljendioksida kojeg u vazduhu ima skoro deset puta manje nego što bi to biljkama odgovaralo. Takođe, mikroorganizmi iz stajnjaka umnogome popravljaju vazdušni režim zemljišta, čineći ga strukturnim i poroznim, te u takvoj sredini biljke uz mali utrošak energije razvijaju snažan korenov sistem jake usisne moći.

Nema čvrste građevine bez stabilnog temelja. Kada je biljka dobro ishranjena, onda je prirodno otporna na stresove kao što su niske i visoke temperature, suša, prevelika vlaga, manjak svetlosti i napad parazita u vidu bolesti i štetočina. Kondicija biljke se formira neprestanom brigom čoveka, jer je ona vezana korenom za stanište i tu je izložena mnogim opasnostima i nedaćama.



Drugi način razmnožavanja sastoji se u tome što se vrh odraslog lastara pobode u zemlju, tj. postavi u iskopanu jamicu i zatrpa. Iz kolenca zatrpanog zemljom razvija se adventivni koren, vrh nastavlja da raste i tako se dobija sadnica koja se u jesen sadi na stalno mesto. Ovo se može uraditi i u rano proleće. I bez pomoći čoveka, biljka sama pruža lastare po zemlji i zabada njihove vrhove što dalje od korena. Tako se ona razmnožava položenicama, ne uzimajući u obzir želje čoveka, već koristi svoj prirodni nagon za održavanjem vrste i opstanak.

Treći način razmnožavanja obavlja se kloniranjem iz meristema, in vitro, u laboratoriji za kulturu tkiva. Razmnožavanje je podešeno tako da biljke iz epruveta dolaze u staklenik, u kontejnere, krajem februara ili početkom marta, da bi se u aprilu ili početkom maja iznele na polje, u rasadnik, gde će se negovati cele sezone i u jesen stići za sadnju na stalno mesto.

Ove biljke u rasadniku mogu da razviju po 2-3 lastara dugih i do 2 m, pa ih pre sadnje treba skratiti. Najbolje bi bilo da se ove sadnice iz staklenika presade u kontejnere od 2 litra zapremine, te bi se, pošto brzo rastu, mogle da sade na stalno mesto i u jeku vegetacije, tokom leta.

Takve biljke imaju veliki busen i sadnjom u dobro pođubrene i zalivene jame prijem može da bude i 100%, bez opasnosti da će stagnirati u porastu. Ovako, istog dana nastavljaju da rastu i razvijaju se, bez ikakvih problema. Naravno, pre sadnje neophodno je „kaljenje“ ovih biljaka od minimum desetak dana boravka na otvorenom polju.




Dr Ivo Đinović