Neke od ovih voćnih vrsta, kao što su aronija, haskap, godži, polako postaju uobičajene voćke u kontinentalnom delu jer pod uticajem medija sve više ljudi upoznaje njihovo blagotvorno dejstvo na zdravlje, što stvara tržište i podstiče njihovo gajenje. Ostale voćne vrste i dalje čekaju svoje mesto u uzgoju koje imaju u drugim zemljama.

U Austriji je zova odavno prestala biti korov i postala unosan izvor prihoda mnogim uzgajivačima. Haskap tek krči put prema potrošačima, a godži već pravi prve korake u uzgoju. Zaboravljena oskoruša opevana je u narodnim pesmama, ali je u gajenju isčezla. Nasuprot tome, u Nemačkoj, Češkoj i drugim zemljama postoje čitavi sajmovi posvećeni toj voćki skromnih zahteva. Rakija od njenih plodova dostiže vrtoglave cene, dok drvo služi za izradu nameštaja namenjenog samo poznavaocima koji ne pitaju za cenu.


Acerola

Acerola (Malpighia emarginata) potiče iz Meksika. To je zimzeleni grm ili drvo koje u prirodi naraste najviše do visine 6 metara, premda su najčešći primerci visoki 2 - 3 metra. U poređenju sa narandžom, količina vitamina C u ovom voću veća je za neverovatnih 32 puta, a količina magnezijuma, kalijuma i vitamina B5, dvostruko je veća. Zbog toga se od acerole pripremaju mnogi vitaminski preparati ili napici koji su sve traženiji na tržištu.
Njen plod se odlikuje velikom količinom vitamina C (čak do 3 g na 100 g ploda), a osim vitamina C, u plodu se nalazi i dosta provitamina A, vitamina iz B kompleksa, dok su od minerala najznačajniji gvožđe, kalcijum i fosfor. Sadržaj šećera u plodu je nizak, svega 3 - 5 %. Acerola je niskokalorično voće koje u 100 g ploda ima svega 32 kcal.

Često se gaji i kao bonsai zbog lepog razgranjavanja i atraktivnog izgleda. List je prekriven dlačicama koje mogu da izazovu alergijske reakcije ili smetnje u disajnim putevima, pa treba biti oprezan u kontaktu s ovom biljkom. Cvetovi su prečnika 1 - 2 cm, ružičaste boje i skupljeni su u cvasti sastavljene od 3 do 5 cvetova. Cveta gotovo cele godine, pa na istoj biljci mogu istovremeno da se nađu i cvetovi i plodovi. Plod je različite veličine (1 - 4 cm), a zreo je već 3 - 4 nedelje nakon cvetanja, pa tokom godine može da bude više berbi.

Ubrani plod brzo gubi ukus. Zato ga treba što pre konzumirati ili preraditi. Neki ne vole da ga konzumiraju u svežem stanju zbog kiselosti i velikih semenki, pa ga radije koriste u prerađenom obliku. Plodovi su lepe crvene boje i liče na trešnju, po čemu je ova biljka verovatno i dobila naziv trešnja s Barbadosa. Osim ovog naziva može da se nađe i pod imenom američka višnja. Plodovi se mogu prerađivati u sirup ili džem. Sok acerole naročito se upotrebljava kao osveženje pilota, astronauta i atletičara izloženih velikom fizičkom naporu.




Postoje podaci koji pokazuju da i kora, lišće i drugi delovi biljke imaju fungicidna svojstva. Potrebno je upozoriti da konzumacija acerole kod nekih ljudi može da izazove i alergijsku reakciju, i to prvenstveno kod onih koji su alergični na lateks. Stoga osobe koje imaju probleme s alergijama ne smeju da uzimaju acerolu niti njene preparate, pre nego što se posavetuju s lekarom.

Gajenje acerole izvan tropskog pojasa znatno je otežano, jer ta biljka traži stalnu temperaturu 28 - 30 °C. Ona preferira kiselkasto laganije zemljište, a odrasle biljke mogu da istrpe i kratkotrajnu sušu. Korenje acerole je plitko i zbog toga je jako osetljiva na vetar. Ponekad može da se nabavi u obliku saksije koju je moguće uzgajati i izvan tropskog pojasa, ali uz uslov da joj se tokom zime osigura zaštita od niskih temperatura i dovoljno svetla. Tada rađa samo u toplijem periodu godine.



Bojsenberi

Bojsenberi (Rubus ursinus) je jagodasto voće slično malini i kupini, a nastao je '20-ih godina prošlog veka ukrštanjem maline, kupine i loganberija (takođe mešanca). Ime je dobio po svom tvorcu Rudolfu Bojsenu. Plod je okrugao, sličan kupini, krupan (oko g), po boji nešto svetliji od kupine, tamne crvenkasto-crne boje. Jedni kažu da je vrlo sočan i po ukusu sličan malini s prizvukom oporosti, drugi da je po ukusu sličan divljoj kupini, samo mu je plod nekoliko puta veći.

Bojsenberi je od maline dobio slast i cvetnu aromu, dok je prizvuk vina i oporosti dobio od kupine i loganberija. U svakom slučaju, plod je prijatnog i osvežavajućeg ukusa i zavidne veličine u odnosu na malinu i kupinu. Plodovi bojsenberija su pogodni za konzerviranje i preradu u pekmez.

Bojsenberi, kao i ostalo jagodasto voće, srodno malini i kupini, traži vrlo sunčane položaje zaštićene od vetra. Može da uspeva i u polusenci, ali tada plodovi ne mogu da dostignu kvalitet kao na osunčanim mestima. Za kvalitetne plodove tlo mora da bude dobro pripremljeno s dosta komposta i humusa. Dobro podnosi različite tipove zemljišta, a relativno dobro uspeva i kada se korov ne plevi oko njega. Ipak, potrebno je redovno pleviti korov, da bi plodovi bili kvalitetiniji a rod veći. Bujnog je rasta, pa je za uspešno gajenje bojsenberija potrebna armatura (stubovi i žice) za koje će se izdanci vezivati. Takvim načinom uzgoja plodovi će biti izloženiji suncu, neće biti zaprljani zemljom, čime će se smanjiti mogućnost truleži plodova te će i berba biti lakša. Razmak između grmova treba da bude 1 - 2 metra, a između redova 2 metra. Saditi se može u jesen ili u proleće. Bolje je saditi najesen zbog boljeg ukorenjivanja. Ako se najesen sade jednogodišnje sadnice, prvi rod može da se očekuje već sledeće sezone.

Bojsenberi treba redovno natapati, naročito nakon cvetanja i kada plod počinje da raste. Da bi bila smanjena opasnost od pojave gljivičnih oboljenja, navodnjavanje treba izvesti pri osnovi grma, da se izbegne visoka vlažnost u krošnji. To može da se izvede, na primer, pomoću sistema kap po kap. Đubrenje i dodavanje komposta treba obavljati u prečniku unutar 30-ak cm od grma. Grmove bojsenberia često treba štititi i od ptica pomoću mreža kojima se prekrivaju. Preporučljivo je da se grane pre zime odvežu i polegnu na zemlju, te prekriju slojem (20-ak cm) slame ili sena ili nekim drugim prikladnim izolacionim materijalom. Tako će izdanci biti zaštićeni od hladnog vremena tokom zimskog mirovanja. Grmovi bojsenberrya su prilično izdržljivi na nepovoljne uslove, pa su na bolesti i sušu otporniji od kupine.

Bojsenberi se najjednostavnije razmnožava izdancima. Krajem jula odabere se jedan slabobujan dugi izdanak koji se savije i zakopa u zemlju na dubinu 15 - 20 cm. U proleće se slobodno može odvojiti od majčinskog grma, jer se tokom zime ukorenio. Bojsenberi rađa u junu i julu na jednogodišnjim izdancima, ali s obzirom na to da rađa jednom godišnje, sezona mu traje vrlo kratko. Na jednom odraslom grmu može da se nabere u proseku do 4,5 kg plodova (zavisno od sorte, načina gajenja).




Tajberi

Još jedan mešanac maline i kupine je tajberi, koji se odlikuje izrazito velikim plodovima i obilnim rodom. Plodovi su sočni, prijatnog, slatkastog, lagano oporog i aromatičnog ukusa. Pogodni su za konzumaciju u svežem stanju, ili preradu u pekmeze i druge proizvode, a moguće ih je i zamrzavati. Masa ploda je 5 - 11 grama. Ukupni prinos po biljci može da bude i do 3,5 kg (zavisno od razmaka sadnje), to jest 24 t/ha. Javljaju se u grupama 5 do 7 plodova. Boja im varira od purpurno crvene, do tamno ljubičaste kada prezru, te laganog do visokog sjaja.

Srednje su tvrdi, duguljasto-konusnog oblika, što može da se zaključi i po dimenzijama ploda koje iznose od 35 do 50 mm u dužinu, te 17 do 23 mm u širinu. Rano počinje da sazreva (početak jula), a berba je višekratna, jer plodovi sazrevaju kroz duže vreme, do sredine avgusta, pa čak i do početka oktobra, ako je toplo vreme. S obzirom na to da im se peteljka čvrsto drži za plod, a plod je vrlo mekan kada je potpuno zreo, berba je otežana pa nije moguća upotreba mehanizacije. Iz tih razloga tajberi nije zaživeo u intenzivnom uzgoju, pa ga uglavnom uzgajaju mali proizvođači ili hobisti u kućnim vrtovima.

Izdanci su bujni i čvrsti, sa slabim bodljama. Kod mladih polugrmova izdanci se više šire, dok kod starijih imaju uspravniji rast, uglavnom bez bočnih izdanaka. Iako izdancima ne treba potpora, zbog navedenih razloga ipak se preporučuje njeno postavljanje, jer tako možemo da širimo polugrm i grane dovodimo na polegnutije položaje, te time damo prozračnost grana (manje vlage, manje bolesti), kao i bolju osunčanost plodovima. Najpraktičnije je gajenje na žici (kao vinograd).

Tajberi je samooplodna vrsta i nije mu potreban oprašivač. Lako se razmnožava izdancima sredinom septembra, a reznicama sredinom oktobra (može i tokom zime do sredine marta, ako zemljište nije smrznuto ili natopljeno s previše vode). Tajberi je pogodan za sadnju na različitim zemljištima. Odgovaraju mu sunčani položaji na plodnim rastresitim površinama, ali može da uspeva i na senovitim mestima. U slučaju gajenja na laganim karbonatnim zemljištima, potrebno je dodati kompost da bi se popravilo tlo, i to je preporučljivo pre same sadnje. Kompost će tako, osim hranljivih materija, osigurati i zadržavanje vlage u zoni korena. To će omogućiti tajberiju da uspešno i obilno rodi i za vreme sušnih leta.





Mrazevi ne predstavljaju problem jer cveta kasno, pa je stoga pogodan za uzgoj na mestima gde zbog mrazeva druge voćke ne uspevaju. Takođe, tajberi podnosi vrlo niske temperature tokom zime, čak do - 25 °C.
Sadnja ukorenjenih sadnica se takođe, obavlja sredinom oktobra, jer je tlo još toplo i sadrži dovoljno vlage, pa se koren bolje prima i raste. Sadnja se može produžiti čak i do marta pod istim uslovima kao i za reznice. U zavisnosti od mogućnosti vrta, naših želja i sadnica koje imamo, možemo ih saditi s razmakom između redova od 1,2 do 4 metra, a unutar reda na razmak 1 metar. Nakon sadnje sadnicu treba skratiti na dobar, kvalitetan pup na 25 - 30 cm visine da bi ojačao koren i tako dugoročno osigurao bolji rast, prinos i kvalitet tajberija.

Zbog otpornosti na bolesti, naročito na kasnu žutu rđu, a i niskih zahteva za brigom tokom godine, tajberi je vrlo pogodna vrsta za gajenje na manjim površinama ili na okućnicama.






Tekst preuzet sa https://www.agroklub.rs/