Ogrozd je višegodišnja biljka. Pripada porodici Grossulariaceae, rodu Grossularia. Evropske sorte ogrozda proizašle su selekcijom od evropske vrste Gr. reclinata var. vulgare.

U našoj zemlji ogrozd se gaji na beznačajno malim površinama, uglavnom na okućnicama, te se uzgoj ove vrste nigde ne evidentira. U Evropi u Rusiji, Engleskoj, Holandiji, Nemačkoj, Češkoj i Poljskoj, gde zauzima značajne površine i daje obilan rod, predstavlja značajnu industrijsku sirovinu. U SAD se, takođe, gaje američke sorte ogrozda.

Privredni značaj uzgoja ogrozdi zasniva se, pre svega, na biološkim osobina plodova ogrozda, na visokoj rodnosti, atraktivnom izgledu žbuna u vreme zrenja plodova i praktičnim koristima u ishrani i preradi. Plodovi ogrozda sadrže znatne količine šećera, kiselina, pektina, mineralnih materija i manje količine vitamina. Plodovi ogrozda se mogu iskoristiti na različite načine: potrošnja u svežem stanju, spremanje kompota, pekmeza i marmelade.

Uzgoj ogrozda ekonomski je vrlo zanimljiv, jer rano dolazi u rod i daje značajno visoke prinose, a može se uzgajati uspešno i do 20 godina. Koliki je značaj uzgoja ogrozda u Evropi može se naslutiti po nazivima kao što su "evropski severni vinograd", "nemačko grožđe", "Carigradsko grožđe" i dr.

Uzgajane sorte ogrozda samooplodne su, mada, po nekim iskustvima pri oprašivanju sa strane daje veće prinose. Zato je poželjno saditi po dve, tri vrste uporedo. Sa jednog hektara može se dobiti, prosečno, oko 10.000-12.000 kg, a u uslovima bolje agrotehnike i do 20.000 kg.


Ogrozd je, kao i većina voćnih vrsta jagodastog voća, poreklom iz planinskih krajeva, gde su klimatske prilike specifične, te je i uzgoj ogrozda uslovljen umerenom temperaturom. Ogrozd je znatno osetljiviji od ribizle na niske temperature, ali i na visoke letnje temperature. Verovatno je i to objašnjenje zašto ova voćna vrsta nije raširena u mediteranskim priobalnim područjima.

U pogledu vlažnosti, ima nešto manje zahteva, nego ribizla. Na položajima gde su intenzivni hladni vetrovi tokom zime žbunovi ogrozda stradaju od mrazeva. Ovo znači da je za uzgoj ogrozda potrebno birati zaklonjena mesta.



Ogrozd ne podnosi zabarena mesta i visok nivo podzemnih voda, jer u takvim uslovima strada, suši se. Pri izboru mesta za uzgoj ogrozda treba voditi računa o lokalnim prilikama. Na višim mestima treba birati južne i jugoistočne položaje, a na nižim mestima severne i severozapadne. Ogrozd ne podnosi izrazito peskovita zemljišta i ona koja su jako propusna i topla.

U SAD važi pravilo da su za uspešan uzgoj ogrozda 4 ograničavajuća faktora:

- oskudica u vlazi,
- topla leta,
- rđa koja napada beli bor i
- jedan parazit.

Zadnja dva činioca u našim su uslovima nepoznata, a prva dva moramo i mi uvažavati.


Sorte ogrozda

Na selekciji ogrozda mnogo je rađeno. To, kao i činjenica da se u Rusiji uzganja još od XI. veka, govori o višestoletnom odabiranju i stvaranju što boljih sorti.


Žuta najranija

Sorta je engleskog porekla. Odlikuje ju žbun velike bujnosti. Grane su trnovite sa trostrukim trnjem, vrlo retko sa pojedinačnim. Cvetanje i zrenje plodova padaju dosta rano. No, i pored toga ne strada od kasnih prolećnih mrazeva. Otporna je na niske temperature. Rodnost joj je velika. Plodovi su joj srednje krupni do sitni, okruglasti ili ovalni, mat-žute do zlatnožute boje. Pokožica je tanka i pokrivena sitnim mrljama. Plodovi su slatki, sočni i aromatični, a sazrevaju u prvoj polovini juna. Zanimljiva je za uzgoj, ne samo zbog ranog zrenja, nego i zbog otpornosti na mrazeve i bolesti.


Fenik (zeleni Fenik, Goliat)

Najrasprostranjeniji je u Rusiji i u zemljama Srednje Evrope. Poreklo mu je nepoznato, mada ga ima u svim zemljama Zapadne Evrope. Karakteriše ga bujan rast. Obrazuje dosta jak i širok žbun. Veoma je rodan. Poijedini razvijeni žbunovi mogu dati i do 30 kg roda. Inače, rodna je sorta, jer se po jednom hektaru može dobiti i po 15-17.000 kg ploda. Odlikuje se otpornošću na niske temperature. Plodovi su krupni do srednjekrupni. Pokožica je zelenkaste boje sa isprepletenom nervaturom. U tehnološkoj zrelosti pokožica menja boju i prelazi u žućkastocrvenkastu.
Može se koristiti za sve oblike prerade, kao i za potrošnju u svežem stanju.


Hauton

Ova sorta veoma je rasprostranjena u Evropi i SAD zbog svoje otpornosti na pepelnicu. Odlikuje se velikom rodnošću. Žbun ima jak, uspravan položaj, obrazuje mnogobrojne grane i izdanke. Otporan je na niske temperature. Cveta skoro istovremeno kao i ostale uzgajane sorte, ali mu je zrenje plodova znatno kasnije. Plodovi su krupni do srednje krupni. Odlikuju se dobrim ukusom. Pogodni su za raznovrsnu upotrebu u preradi za svežu potrošnju.

Pored opisanih sorti izuzetne rezultate daju i sledeće, koje se uzgajaju u svim krajevima Evrope: Vhinhams industri, Belo triumf, Ruskij, Rubin, Green Gem, Severni vinograd, Oregon i dr.


Osim kada se radi o selekcijskom uzgoju, biljke ogrozda se uglavnom razmnožavaju vegetativno. Ovo je, praktično, jedini način razmnožavanja. U vegetativnom razmnožavanju koristi se nekoliko metoda: ožiljavanje zrelih i zelenih reznica. Ožiljavanje zrelih reznica u većini slučajeva ne daje dobre rezultate, te se češće i ne praktikuje. Deljenje žbuna retko se koristi, i to samo u slučajevima kada treba preneti žbun ili kada se radi o sorti izuzetne vrednosti. najkorisnija metoda razmnožavanja ogrozda je ožiljavanje položnica. Za ovo se koriste mladi zasadi i dugački prutovi položnica. Od njih se dobija veći broj sadnica. Ovako dobijeni ožiljeni izdanci koriste se kao sadni materijal. Ukoliko su izdanci sa slabijim korenovim sistemom, presađuju se u rastila, gde se neguju još jednu godinu. Osim horizontalnih položnica, koristi se i metoda vertikalnih, uz zagrtanje, kao i kod horizontalnih. Uspeh u ožiljavanja zavisi pre svega od vremena zagrtanja i stalne vlažnosti zemljišta kojom su zagrnute.


U pripremi zemljišta za sadnju ogrozda vrede ista uputstva, kao i za sadnju ribizle, malina i kupina. Posle đubrenja stajnjakom zemljište se preore na dubinu od oko 30 cm. Kada se sadi na okućnicama, onda se tlo prerilja na dubinu od 25 do 30 cm. Sadnja se izvodi od jeseni do proleća kad to vremenske prilike dozvoljavaju. No, ipak najbolji rezultati se postižu jesenjom sadnjom. Prolećna sadnja retko kada će dati slične rezultate, jer su u našim krajevima česte suše uzrokovane vetrovima. Na većim površinama obično se preporučuje razmak od 2,5 x 1,5 m, a na okućnićnici se toleriše i manji razmak: 2 x 1 m, pa čak i 0,8 m u redu.

U zasadima ogrozda primenjuje se ista nega, kao i u zasadima ribizle: uništavanje korova, prihrana, kultivisanje, i dr. Rezdidba ogrozda je dosta slična rezidbi crne ribizle. I u ovom slučaju ogrozd, kao i crna ribizla, daje na jednogodišnjim granama najkrupnije bobice i njih najviše. Inače, i ovde se plodovi obrazuju takođe na dvogodišnjim i trogodišnjem drvetu. Osnovne grane žbuna daju rod do pete godine.

Berba je delikatan posao, mada je otežava trnovitost biljake. U zavisnosti od upotrebe, plodovi se beru u botaničkoj zrelosti - za indutrijsku preradu, a za spravljanje kompota - u tehnološkoj. Berba se izvodi u 2-3 navrata. Plodovi ogrozda dobro podnose transport, a u skladištima se u običnim uslovima strujanja vazduha mogu čuvati i do tri dana bez privredne štete.

Najčešća bolest koja se javlja u zasadima ogrozda je pepelnica, koju izaziva gljivica Sphaerotheca mors uvae. Prvi znaci bolesti javljaju se na lišću, ali isto tako ona napada lastare i mlade plodove. Prvo se javlja kao bela prevlaka, koja sa intenzivnošću širenja i starošću menja boju i postaje tamno crvenkasti omotač. Kao posledica napada ove bolesti dolazi do sušenja i opadanja lišća, deformisanja lastara i propadanja plodova. Cela napadnuta biljka manje je otporna na niske temeperature. Zaštita se sastoji u prskanju biljaka pre pojave bolesti, ali i kasnije u vegetaciji.

Pored prethodno pomenute tzv. američke pepelnice biljke ogrozda napada i evropska pepelnica, koju izaziva gljivica Micoshera grossulariae. Za suzbijanje evropske pepelnice vrede ista uputstva kao i za zaštitu od američke.

Ni ogrozd nije pošteđen napada i zaraza viroza. Od viroza na biljkama ogrozda češće su siva lisna pegavost, kao i prosvetljavanje nervature lista. Borba protiv viroza je najefikasnija u kontrolisanoj proizvodnji sadnog materijala i korišćenju isključivo zdravih sadnica.

Od štetočina najčešće se javljaju, ali ipak dosta retko, jaki napadi pedomerke Abrakas grossulariata (L.). Gusenice ovog leptira napadaju i grizu lišće i mlade zeljaste lastare. U jačim napadima može doći do potpune defolijacije žbuna. Ova štetočina je velika opasnost, jer se gusenice javljaju vrlo rano u vreme pojave mladog lišća, pa se do transformacije u čauru na biljkama ogrozda zadržavaju do juna. Zaštita je vrlo jednostavna kad se radi o manjem broju žbunova. Pregledom žbunova gusenice se mogu ručno sakupiti. U velikim zasadima koriste se pesticidi.



Tekst preuzet sa https://www.agroklub.com/