Smokva je jedna od starih kulturnih voćaka. U vavilonskoj himni nazivaju je slatkim grožđem a u Bibliji se pominje kao voćka obećane zemlje. Egipćani su je gajili na velikim površinama, a kao najveći stručnjaci za smokvu važili su stari Grci i Rimljani.


Suptropske sorte smokve, koje potiču iz Azije, razmnožavaju se korenovim izdancima i reznicama. Korenovi izdanci se vade u jesen posle opadanja lišća ili u proleće pre početka vegetacije. Izdanci izvađeni u jesen sade se u kvalitetnu zemlju i ostave da prezime na mestu gde nema mraza. Izdanci izvađeni u proleće sade se odmah na stalno mesto. Ako je zemljište u koje će se saditi smokva kamenito ili peskovito, oko korena se rasturi malo humusa. Voćku je potrebno dobro zalivati.



Reznice se odvajaju posle opadanja lišća i tokom zime se čuvaju u vlažnom pesku ili prporištu. Od tih reznica se u proleće seku komadi dužine dvadesetak centimetara i sade u zemlju, ali tako da iznad površine viri deo dugačak dva-tri centimetra. Ako je saksija ili sanduk u toploj vlažnoj atmosferi reznica će se brzo ožiliti. Biljke koje tokom leta ojačaju, u jesen se sade na stalno mesto. Kraće reznice mogu se ožiliti, ali teže.


Smokva može da podnese suva i krečna zemljišta, sušu i uzgoj bez obrade, ali tada daje sitne i nekvalitetne plodove. Počinje da rađa u drugoj ili trećoj godini, retko u četvrtoj. U hladnijim krajevima smokvu zimi treba zagrnuti i zaštititi od mraza.




Plod smokve je bogat A vitaminom, može da se suši, prerađuje u kompote i džemove, a može da se spravlja i vino.



Tanja Živković