Nekada uobičajeni "ukras" seoskih imanja, dugovečno stablo oskoruše (Sorbus domestica), prepoznatljivo po bujnoj krošnji i oporim plodovima od kojih se pravila izuzetno cenjena rakija, danas je prava retkost u Srbiji, i može da se vidi uglavnom kao usamljeno drvo na livadama ili retkim šumama hrasta, graba i cera. Stabla su većinom starija od sto godina.


U narodnoj medicini brojnih evropskih naroda, oskoruša je od davnina uživala veliku popularnost. Posebno su cenjeni sušeni plodovi, od kojih su se spravljali lekoviti čajevi za razne namene. Ovo izuzetno lekovito voće preporučuje se za regulisanje rada žuči, jetre, ćelija mozga kod kojih poboljšava memoriju i povećava koncentraciju, a poboljšava i celokupan rad nervnog sistema. Plod je dobar i za regulisanje varenja i crevne peristaltike, odnosno rad creva. Sprečava zatvor i anemiju, a koristi se i za jačanje organizma i srca. Prija i dijabetičarima, jer sadrži minimalne koncentracije saharoze. U nekim krajevima ovu voćku smatraju i snažnim afrodizijakom, dok žene veruju da je korisna u periodu trudnoće.


Plod oskoruše je sitan, jabukolikog ili kruškolikog oblika, dosta kiseo i opor. Sadrži jedanaest do četrnaest odsto šećera, znatno više fruktoze nego glukoze. U prezrelom voću ima u izvesnoj količini alkohola i jabučne kiseline, azotnih sastojaka i dosta celuloze. U zavidnoj količini sadrži i vitamin C, odnosno asorbinsku kiselinu, kao i karotin. Dozreva krajem septembra i u oktobru, ali je vrlo ukusan, sladak i hranljiv tek nakon stajanja kada ugnjili i prvih mrazeva. Tada dobija i mekoću i finu smeđu boju.


Nekada su se suve oskoruše mlele i dodavale brašnu radi boljeg ukusa hleba. Osim što se koristi za jelo, plod služi i za spravljanje želea, marmelade i kompota, pri čemu kompot od suvih oskoruša, mešan sa drugim voćem ima poseban ukus. Tamo gde oskoruša ima dovoljno, koriste se i za proizvodnju rakije.



Nažalost, oskoruša kod nas nije posebno cenjena kao što je to slučaj u Francuskoj i Nemačkoj, gde su plodovi vrlo traženi u prehrambenoj industriji. Da bi ih imali u dovoljnoj količini, oskorušu gaje u zasadima.


Zbog toga što nije puno zahtevna, veoma je rasprostranjena u južnoj i srednjoj Evropi, severnoj Africi, na Krimu i u Maloj Aziji. Granice prirodne rasprostranjenosti teško je odrediti, budući da je sađena od davnina, a širila se spontano. Ipak, dobri poznavaoci tvrde da je najviše ima na Balkanskom i Apeninskom poluostrvu, kao i u južnoj Francuskoj. Kultivisana, sreće se u voćnjacima, uz vinograde, puteve.


Zanimljivo je da je austrougarska carica Marija Terezija dekretom naredila da svako seosko dvorište, pored nekoliko voćki, obavezno ima i stablo oskoruše. Naglasila je da je to zbog gladi i zdrave ishrane dece i naroda. Zanimljivo je i da plod oskoruše vrlo rado jedu srne i jeleni. A od drveta oskoruše proizvode se kundaci za puške, klompe, palice za bilijar, čembala, a u Indiji sitar, škotske gajde i skupoceni nameštaj.





Tekst preuzet sa https://www.novosti.rs/