U narodu se požegača još naziva i madžarka, bistrica, plava šljiva, ćustendilska šljiva. Poreklom je iz Azije. U Evropu (Grčku) je došla pre nove ere. Rasprostranjena je u Evropi i Severnoj Americi. Nekada je bila vodeća sorta šljive kod nas. Sazreva krajem avgusta i početkom septembra a na većim nadmorskim visinama i kasnije. U hladnjačama se plod može čuvati do mesec dana.


Stablo požegače na izdanačkom korenu je srednje bujno, a na korenu dženarike bujno. Deblo požegače je osetljivo na izmrzavanje, naročito na jugozapadnim položajima. Kruna je gusta, piramidalna, i odlikuje se velikom nosivošću. Grane su elastične i retko se lome pod teretom ploda. Može se kalemiti na dženariku i belošljivu. Kasno lista, naročito klonovi poznati u narodu kao poznice.


Požegača je osetljiva na plamenjaču, rđu, rogač, a naročito je osetljiva na šarku šljive, što joj i ograničava dalje gajenje i širenje kao sorte. Osetljiva je na štitastu vaš koja brzo suši stabla. Nije osetljiva na moniliju i manje je osetljiva na napad šljivinih osa.


Cveta kasno i eksplozivno, a jedan pupoljak sadrži 1,3 cveta. Samooplodna je, pa može da se gaji u monosortnim zasadima bez oprašivača. Lako se prilagođava različitim klimatskim i zemljišnim uslovima. Najbolje rezultate postiže na gajnjačama i lakšim smonicama na istočnim, severoistočnim i severnim položajima. Zapadni položaji nisu pogodni za gajenje, jer na njima pati od nedostatka vode.



Plodovi su sitni i opadaju, naročito na izdanku. Počinje da rađa u četvrtoj godini i, uz primenjenu punu agrotehniku, rađa redovno i obilno. Požegača se klasično reže u periodu formiranja krune, a kasnije se samo izvodi proređivanje, bez prekraćivanja grana i grančica. Zbog osetljivosti na šarku šljive, mora se biti veoma obazriv pri izboru parcele za podizanje zasada. Kod nas je šarka toliko raširena da je malo čistih područja, a ako se neko odluči da podiže zasad, onda on mora biti u strogo izolovanom području, praktično tamo gde se do sad nije gajila šljiva i gde nema zasada šljive u okruženju. Sadnice za zasnivanje novih voćnjaka moraju biti zdrave, sortno čiste i da potiču iz kontrolisanih uslova proizvodnje.


Plod požegače je sitan, prosečne težine oko 17 grama, nepravilno jajast i modro plave boje, pokriven sivim pepeljkom. Ima brazdu po dužini ploda. Meso je zlatnožute boje, čvrsto, sočno, slatko nakiselo, aromatično, i odličnog kvaliteta. Koštica je sitna i lako se odvaja od mesa, tipična cepača. Plod se dugo drži na grani i dobro podnosi transport. Plodovi imaju višestruku upotrebnu vrednost. Koriste se za potrošnju u svežem stanju, sušenje, u prehrambenoj industriji i u proizvodnji rakije. Sitan plod rilikom prodaje predstavlja ozbiljnu metnju. U prirodnoj populaciji požegače ostoje klonovi sa krupnijim lodovima, kasnijim cvetanjem, labijom i boljom rodnošću. U svetu i od nas odabrani su krupniji klonovi, ali se u proizvodnoj praksi nisu zbiljnije raširili. Ima i klonova oji su tolerantni na šarku.


Šta dalje sa ovom sortom, velika je ilema ne samo kod proizvođača već i od naučnih institucija, upravo zbog ene preosetljivosti na virus šarke. Požegača je pronela slavu srpskog šljivarstva po svetu. Najveću ekspanziju imala je krajem 19. i početkom 20. veka. Tada se požegača u Srbiji proizvodila u velikim količinama, sušila, prerađivala u pekmez i rakiju i izvozila po celom svetu. Godine 1917. otkriven je virus šarke šljive u Ćustendilu u Bugarskoj i od tada počinje propast i nestajanje požegače kao sorte.


U Srbiji, ova sorta se do današnjih dana najviše zadržala u njenim zapadnim delovima. Istočna, centralna i južna Srbija skoro da nemaju požegače i zdravih stabala koja imaju ekonomsku opravdanost gajenja. U valjevskom kraju i ostalim delovima zapadne Srbije požegača se najviše gajila i širila šezdesetih godina prošlog veka. Tada su na imanjima zadruga pravljeni veći kompleksi zemljišta na kojima su podizani zasadi požegače. Pored zasada, u skoro svakoj zadruzi pravljene su i industrijske sušare za sušenje plodova. Sada tih zasada nema, oni su pokrčeni, zemlja vraćena bivšim vlasnicima, a sušare porušene ili van funkcije. Nestale su velike površine pod šljivom požegačom. U tom periodu, sadni materijal požegače se proizvodio na podlozi dženarike koja je negativno uticala na krupnoću ploda - plod je bio sitniji nego na sopstvenom korenu, a to je dosta doprinelo traženju sorti krupnijeg ploda koje će biti konkurentnije na svetskom tržištu i njihovom uvođenju u proizvodnju. U proizvodnju je uvedena američka sorta stenlej, sorta krupnijeg ploda i tolerantna na šarku. Ona se brzo širila po Srbiji i sa sobom nosila virus šarke koji će se kasnije raširiti po celoj zemlji i doprineti ubrzanom propadanju požegače. Nedovoljnom kontrolom sadnog materijala u rasadnicima, dešavalo se da sadni materijal oboleo šarkom ode na teren i sa njim bude podignut novi zasad u području gde ima požegače. Vektori prenosioci šarke je za kraći vremenski period prenesu na požegaču i u takvim zasadima više nema proizvodnje ploda požegače. Ti zasadi se ubrzo pokrče i požegača nestaje sa tog prostora. Tako se to radilo godinama do današnjih dana i to je jedan od odgovora zašto požegača nestaje.



Osamdesetih godina prošlog veka bilo je nekih pokušaja da se koliko-toliko zaustavi širenje šarke šljive. Tada su zasadi šljive pregledani na prisustvo šarke, obolela stabla markirana i hemijskim putem uništavana. Ova akcija je trajala tri godine i mnogi zasadi šljive su pregledani, stabla markirana, ali nisu sva hemijskim putem uništena i zbog toga ta akcija nije dala pun efekat. U tom periodu bilo je sela gde je obolelih stabala bio 2-3%, i da je ova akcija trajala kontinuirano do današnjih dana i bolesna stabla uništavana, mi bismo danas na prostorima zapadne Srbije imali lokacije sa malim procentom obolelih stabala gde bi se bez problema i dalje mogla gajiti požegača. Međutim, mi sada imamo veliki broj stabala šljive obolelih od šarke, i u ovom momentu gajenje požegače se dovodi u pitanje i na području zapadne Srbije. Sitan plod požegače doprinosi njenom nestajanju bez obzira na kvalitetne tehnološke osobine koje poseduje. Sve više je potiskuju novostvorene sorte krupnog ploda tolerantne na šarku. Klonskom selekcijom i odabiranjem stabala sa krupnijim plodovima i umnožavanjem potomstva u tom pravcu nije se uspelo produžiti gajenje požegače sa krupnim plodom jer odabrani klonovi nisu našli mesto u široj praksi. U zadnjih nekoliko godina, rasadničari su prestali proizvoditi sadni materijal požegače zbog njenih negativnih osobina pa i ovaj momenat pomaže njenom nestajanju. Bez obzira na brzo nestajanje požegače, ovu sortu treba još uvek zadržati tamo gde ima uslova za njeno gajenje. U Srbiji još ima ljubitelja ove sorte, a ljubav prema njoj će uspeti da je još održi na ovim prostorima.





Dragoljub Dragojlović, dipl. inž.