Kako se procenjuje, u svetu posluje oko 2.000 organskih vinarija, od kojih je gotovo devet stotina u Francuskoj. Najveće površine organskih vinograda su u Italiji - oko 45.000 ha (45 % na Siciliji), potom u Španiji (21.000 ha) i Francuskoj (10.000 ha). U celoj Evropi ima oko 92.500 ha, što znači da je udeo vinogradarstva u organskoj poljoprivredi mali - oko 1 procenat. Međutim, iako se o organskim vinima uveliko govori, njihova sudbina zapetljana je u različitim tumačenjima organske proizvodnje i organskih proizvoda. U Evropskoj uniji donedavno nije bilo dozvoljeno zalepiti na flašu oznaku „organsko vino", već samo opisnu napomenu: „proizvedeno od organskog grožđa". Tek početkom februara, u Briselu, doneta je odluka da se na etiketu može staviti natpis „organsko vino". Još važnije je to da, po tim novim pravilima, organska vina smeju sadržati sulfite, što je do juče mnogima bilo nezamislivo. To može ići u prilog tvrdnjama da sulfiti nisu štetni po zdravlje, ali može biti da je reč i o čisto finansijskim razlozima: sulfiti su ti koji omogućavaju vinima da duže traju.

U Evropskoj uniji, za organska vina dozvoljeno je 100 jedinica sulfita za crvena vina i po 150 za bela ili roze, što je mnogostruko više od 10 jedinica dozvoljenih u SAD (i to samo ako se pojave prirodnim putem). Inače, kod konvencionalnih vina taj nivo je 350 jedinica.



Šta je organsko vino?


To je vino napravljeno od grožđa uzgojenog na organski način, što podrazumeva striktnu primenu brojnih pravila i kriterijuma, a svaki proizvod koji želi da bude označen kao organski mora da dobije sertifikat kojim se dokazuje praćenje tih strogih pravila. Međutim, većina tih pravila ujedinjuju se u osnovnom postulatu ove proizvodnje: bez upotrebe pesticida, herbicida i hemikalija. Organski proizvođači takođe ne dodaju svojim vinima „arome", čak ni poput malih prstohvata hrastovine, a koriste uglavnom samo bazične vinarske tehnike kao što je dodavanje kvasca radi fermentacije. Organska vina sadrže manje sulfita od tradicionalnih. Dodaju se vinu radi konzervacije, a stoprocentno organska vina čak uopšte ne sadrže sulfite, što je navodno dobro za organizam. Vinogradarstvo po principima organske proizvodnje podrazumeva proizvodnju zdravog grožđa i kvalitetnog vina. Uvažavaju se biološlci zakoni, podržavaju i unapređuju prirodna plodnost i biološki procesi u zemljištu, koristi njegova mikrobiološka aktivnost koja doprinosi pravilnoj ishrani loze. Obrada zemljišta svodi se na najmanju meru, a zabranjena je upotreba mineralnih đubriva i sintetičkih pesticida. Stalnom kontrolom proizvodnje koja se uklapa u zaštitu životne sredine, organsko vinogradarstvo osigurava kvalitet, očuvanje okoline i ljudskog zdravlja. Vinograd mora biti pre svega udaljen od industrijskih zagađivača, auto-puteva i zasada sa klasičnom proizvodnjom. U blizini treba posaditi pojas drveća i grmlja jer to povoljno utiče na prisustvo korisnih organizama i stabilnost agroekološkoh sistema. Sadržaj štetnih materija u zemljištu mora biti ispod propisanih vrednosti. Odluku o pogodnosti neke parcele za organsku proizvodnju donosi, nakon izvršene kontrole zemljišta vode i vazduha, ovlašćena osoba iz licencirane institucije. Pošto su zemljišta uglavnom siromašna organskom materijom, neophodno je dodati humus.










Za normalan razvoj i dobar prinos zemljište mora da ima 2,5 do 3% humusa. Za ishranu se koriste isključivo organska đubriva. To može može biti stajsko đubrivo, kompost, humus (glistenjak), treset i drveni pepeo.


Pored organskih, u poslednje vreme, pojavila su se i biodinamična vina. I dok organska vina ne smeju da sadrže hemikalije koje nastaju upotrebom đubriva, pesticida i herbicida, niti sulfite, biodinamičari su još stroži: oni su usvojili sve navedeno i otišli korak dalje koristeći specijalno pripremljena đubriva (iz volovskih rogova recimo), ne koristeći ni vinobran da odbrane listove loze od štetočina, a večina poslova u vinogradu i vinariji planira se prema mesečevim menama. Granica između ove dve vrste uzgoja nije strogo povučena. Tako pojedini organski farmeri usvajaju tehnike bliže biodinamici, pa gaje biljke koje privlače insekte korisne za zdravlje loze. Uz posebne prepreke namenjene životinjama koje štete biljkama, dozvoljavaju rast korovu i divljem bilju između redova loze. Upotreba biodizela u vinogradu takođe umanjuje opasnost od emisije štetnih čestica, a plug i konji sve su popularniji. Sa globalnim porastom tražnje, interesovanje za organska vina postaje prava opsesija analitičara.


Pažljive analize pokazuju da se organska vina još ne zanima previše potrošača, ali je ta grupa izuzetno probrana i selekcionisana. Podaci govore da organsko vino u svom meniju najradije vide ljudi od 21 do 34 godine, da o zdravijem vinu više razmišljaju žene, da se za njega više interesuju oni koji manje zarađuju (bogati više naginju tradicionalnim, lli verovatno skupim vinima). Inače, organska vina koja se sada proizvode i kupuju u svetu još ne predstavlja značajnu količinu da bi se pristalice vina proizvedenog na tradicionalni način osetile ugroženo. Pogotovo ne na ovim prostorima, mislimo na region, gde etiketa „organsko vino" kao da predstavlja baksuz, loš predznak, u svakom slučaju veoma nesigurno i klizavo tlo za svakog vinara koji ozbiljno računa na pristup slobodnom tržištu. Čak i oni koji iz sopstvenih ubedenja proizvode vina što „mirišu" na organsko, ili lakar imaju „o“ od organskog, kriju tu činjenicu kao zmija noge, umesto da to ponosno istaknu nasred etikete! Tako se stiče utisak da organskih vina na ovim prostorima i nema.



Nemanja Trnavac