Prve sorte vinove loze čovek je izdvojio iz divljjih populacija šumske loze (Vitis silvestris).
Slobodnom oplodnjom i spontanim mutacijama od njih su nastale nove sorte. One su formirale autohtoni (domaći) sortiment svake zemlje. Negrulj (1956) je razvio teoriju o ekološko-geografskom poreklu sorti. On je zapazio da različite sorte koje su poreklom iz jedne geografske oblasti imaju niz sličnih morfoloških i bioloških karakteristika.



Definisao je tri grupe sorti:

1. Occidentalis (Zapadnoevropska grupa);
2. Pontica (sorte basena Crnog mora)
3) Orientalis (grupa istočnih sorti).

Iz grupe sorti basena Crnog mora izdvojena je podgrupa Balkanika, koja obuhvata stari sortiment Srbije, Rumunije, Bugarske, Grčke i Albanije. Zajedničke osobine sorti ove podgrupe su: izražena maljavost listova, velika rodnost, srednji ili slabiji kvalitet grožđa i vina i osetljivost na mrazeve (Cindrić i sar. 2000).


U srednjem veku gajene su sorte loze:
Prokupac (rskavac),
Tamjanika,
Lalica,
Kečun,
Gak,
Pandurka,
Smetuša,
Hajmana,
Volujsko oko,
Šljiva grožđe,
Crna ranka,
Bela ranka,
Peršun grožđe,
Pljuca,
Radovinka,
Meljnik,
Vrapčije grožđe...


Sa dolaskom Turaka i Austrijanaca stižu i sorte
Drenkovi,
Afus-ali,
Čauš,
Ćilibarka,
Razaklija...


Posle Karađorđa i tokom Obrenovića gaje se
Prokupac,
Začinak,
Bagrina,
Kavčina,
Crna okata,
Tamjanika,
Smederevka,
Zelenika,
Slamkamenka crvena (Plovdina),
Slamkamenka bela (Mađarka),
Ružica (Kevidinka),
Skadarka...




Sorte iz podgrupe Balkanika su dugo dominirale . Međutim, posle Drugog svetskog rata, prelaskom na savremeniji način vinogradarenja i introdukcijom zapadno evropskih sorti, mnoge autohtone sorte su potisnute i zaboravljene a neke i trajno izgubljene.


Posle prevazilaženja filokserne krize, u periodu između dva Svetska rata, u Fruškogorskom vinogorju se šire direktno-rodni hibridi prve generacije, kao što su: Žakez (Francuz), Othelo, Delavare, Noa, Sasaroš i drugi. Zbog lošeg kvaliteta vina i narušavanja ugleda vinogradarstva, zakonom je zabranjeno njihovo dalje širenje, a postojeći čokoti su oporezovani.


U ovom periodu sortiment se značajno menja. Umesto sorti za crna vina prednost dobijaju bele vinske sorte. Prema podacima Pokrajinskog zavoda za vinogradarstvo i voćarstvo iz Sremskih Karlovaca, u izveštaju za period 1938–1948. godine (Lazić 1982), sorta Slankamenka crvena je bila zastupljena sa 55% površina, Crvena dinka (ružica) sa 10%, Šasle (Plemenke) sa 10%, Mirkovača – 6%, Bela slankamenka – 5%, Italijanski rizling–4%. Gajene su u manjoj meri i druge sorte: Smederevka, Bela kadarka, Buvije, Portugizer, Prokupac, Frankovka, Volovsko oko, Crveni drenak, Muskat hamburg, Kraljica vinograda, Čabski biser i druge sorte.


Danas se u sortimentu nalaze tri kategorije sorti:
1.Stare domaće i odomaćene vinske i stone sorte,
2) Introdukovane zapadno evropske vinske sorte i
3) Novostvorene domaće vinske i stone sorte.


Posle drugog svetskog rata, menja se tehnologija gajenja vinove loze u našoj zemlji.
Uvode se špalirski uzgoji sa srednje visokim i visokim stablom, koji ne odgovaraju biološkim osobinama autohtonih sorti. Sa promenom tehnologije gajenja dolazi i do promene sortimenta. Šezdesetih godina masovno se uvode zapadnoevropske sorte, koje su značajno otpornije na niske zimske temperature nego autohtone sorte. Vodeće mesto u sortimentu dobija Italijanski rizling, a za njim slede sorte: Traminac, Rajnski rizling, Beli i crni Burgundac, Sovinjon, Semijon, Šardone i druge.