Vinogradarstvo, po principima organske poljoprivrede, podrazumeva proizvodnju zdravog grožđa i kvalitetnog vina. Uvažavaju se biološki zakoni, podržavaju i unapređuju prirodna plodnost i biološki procesi u zemljištu, koristi njegova mikrobiološka aktivnost koja doprinosi pravilnoj ishrani loze. Obrada zemljišta svodi se na najmanju meru, a zabranjena je upotreba mineralnih đubriva i sintetičkih pesticida u zaštiti.


Vinograd mora biti dovoljno udaljen od industrijskih zagađivača, auto-puteva i zasada sa klasičnom proizvodnjom. U blizini treba posaditi pojas drveća i grmlja, jer to povoljno utiče na prisustvo korisnih organizama i stabilnost agro-ekološkog sastava. Sadržaj štetnih materija u zemljištu mora biti ispod propisanih vrednosti. Ako su prethodne godine primenjivani sintetički hemijski preparati, za organsku proizvodnju može se koristiti tek posle godinu-dve. Odluku o pogodnosti neke parcele za ovakvu proizvodnju donosi ovlašćena osoba iz licencirane institucije posle kontrole zemljišta,vode i vazduha.


Za podizanje vinograda po principima organske poljoprivrede najpovoljnije su blage kosine i padine okrenute jugu, jugozapadu i jugoistoku, odnosno brežuljkasta područja do 350 metara nadmorske visine.


Priprema zemljišta za sadnju počinje podrivanjem zemljišta. Preporučuju se podrivači koji imaju dva ili tri radna tela i rade na 70 centimetara dubine. Ovom dubokom obradom ne narušava se struktura i ne izbacuje na površinu donji, „mrtvi“ sloj zemljišta, već se samo produbljuje oranični. Tako se poboljšavaju vodno-vazdušne i toplotne osobine zemljišta, zadržava postojeća mikrobiološka ravnoteža i stvaraju povoljni uslovi za razvoj korena vinove loze. Pošto su zemljišta za podizanje vinograda uglavnom siromašna organskom materijom, neophodno je dodati humus. Naime, za normalan razvoj i dobar prinos vinove loze zemljište treba imati 2,5 - 3 % humusa. Pre sadnje površinski sloj zemljišta se usitni tanjiranjem. Na kraju sledi obeležavanje sadnih mesta, a potom iskop jama.



Za zasnivanje vinograda koriste se samo kvalitetan sertifikovan sadni materijal, proizveden uz strogu kontrolu stručnjaka i materijal testiran na viruse. Donji deo sadnog materijala mora imati tri do pet zvezdasto raspoređenih osnovnih žila. Korenovo stablo mora da bude pravo i bez oštećenja, spojno mesto mora dobro da sraste, a mladica da je zdrava i najmanje dužine oko 50 cm. Sadni materijal se može saditi ručno i vodenom sadiljkom. U savremenom plantažnom uzgoju vinove loze, razmak između redova je 2,5 – 2,8, a u redu 1 – 1,2 metra, što zavisi od bujnosti sorte. Od uzgojnih oblika preporučuje se Gijot.


U organskoj proizvodnji obrada je minimalna. Zemljište se površinski obrađuje pri unošenju organske mase u pripremi za sadnju. U toku vegetacije može se kombinovati sa zatravljivanjem jer se sprečava erozija i održava struktura zemljišta, poboljšava plodnost i smanjuje prisustvo uzročnika hloroze, viroze i sive plesni. Za ishranu vinove loze koriste se isključivo organska đubriva. To može biti stajsko, kompost, humus, treset, drveni pepeo, i dr. Važno je da su bez ostataka pesticida, teških metala, semena korova i štetočina što se utvrđuje analizom uzoraka u referentnim i ovlaštenim laboratorijama. U suprotnom, mogu imati štetan efekt na zemljište, vodu i samu lozu.


Štetu mogu prouzrokovati pepelnica i plamenjača, pa je neophodna zaštita. U organskoj proizvodnji ona se primenjuje u vreme kada je stepen zaraze mali, uz obavezno praćenje i kontrolu prisutnosti bolesti i štetočina. Vinova loza je najosetljivija na pepelnicu sedam nedelja posle pucanja pupoljaka. Lišće, lastari i peteljke grozdova osetljivi su dok su zeleni, a bobice samo 4-6 dana posle cvatnje. Zato je važna rana zaštita.Ako se u vinogradu pojavljuju mladice, odnosno lastari koji se razvijaju iz okca zaraženog pepelnicom u prethodnoj godini treba da se odstrane. Prisustvo simptoma pepelnice kontroliše se i posle cvetanja, 10-12 nedelja od kretanja vegetacije.


Korisna je i blagovremena agrotehnika u toku vegetacije. Prvim zalamanjem zaperaka smanjuje se broj listova na čokotu, bolje je provetravanje i nanošenje preparata. Ako su vrhovi lastara zaraženi, zalamanjem se odstranjuju i tako smanjuje tzv. infektivni potencijal koji se prenosi u sledeću vegetaciju. Vinova loza se može tretirati sredstvima koja povećavaju njenu otpornost, a ne deluju direktno na uzročnike bolesti i štetočine. To su preparati od ekstrakata biljaka, algi, propolisa, proizvodi od sirutke, ekstrakti humusa, homeopatski i biodinamički preparati.




Boban Marković, dipl.inž.poljoprivrede