Tokom 20. veka do danas broj konja u svetu opada. Ova životinja je zamenjena motornim vozilima i njen značaj u transportu, poljoprivredi i drugim delatnostima je sve manji. Statistički podaci govore da je broj konja u svetu od drugog svetskog rata do danas opao sa 80 na 64 miliona grla. Broj konja je naročito opao u razvijenim zemljama gde je tek krajem 20. veka ovaj trend zaustavljen. U svim zemljama EU raste uzgoj sportskih i rekreativnih grla. Opšta pojava je ekspanzivno širenje rasa iz severne i zapadne Evrope i formiranje međunarodnih asocijacija za ove rase. U konjarstva se uočava i trend feminizacije i očekuje se da u skoroj budućnosti tipični odgajivači i stručna lica u konjarstva budu žene.


Broj konja u Srbiji je takođe opadao, naročito poslednjih decenija. Uzgoj teških radnih konja je potisnut, dok je gajenje domaćeg brdskog konja van nadzora selekcijskih službi. Ono što još više zabrinjava to je nestanak nekadašnjeg društvenog sektora, odnosno državnih ergela. U ovom momentu uzgoj konja je prepušten privatnoj inicijativi i ne postoji akcioni plan koji bi regulisao nadzor nad ovom specifičnom granom stočarstva. Naravno, zbog činjenice da je interesovanje šire javnosti usmereno na konjske trke, konjički sport i rekreaciju, privatna inicijativa je uglavnom usmerena na uzgoj grla koja odgovaraju ovim namenama. Zbog toga je u urbanim celinama prisutan uzgoj engleskog punokrvnog konja, kasača i polukrvnih rasa i tipova. Lipicaner se gaji i u gradovima i u selima i služi kao paradni konj za vuču, ređe za jahanje. Autohtone rase se ne gaje organizovano, a nešto interesa za očuvanje nonijusa, odnosno brdskog konja ne obezbeđuje realni rast njihovog uzgoja.


Uzgoj konja je tradicionalno strogo regulisan nacionalnim propisima u velikom broju razvijenih zemalja. Registracija priplodnih životinja, performans test i licenciranje pastuva je, po pravilu, ingerencija matičnih ureda koje kontroliše država na nacionalnom i / ili regionalnom nivou. Registracija grla je monopolizovana u Francuskoj, Nemačkoj i Austriji, što je u suprotnosti sa mnogim pravilnicima EU, te se propisi u oblasti vođenja matičnih knjiga liberalizuju. U ovom momentu u Nemačkoj postoji čak 37 centara za registraciju konja i u mnogima se vode knjige za više od jedne rase, dok ih je pre 20 godina bilo samo 26. Matične knjige za konje koji su namenjeni za konjički sport u većini slučajeva prihvataju sve pastuve i kobile iz većih i priznatih matičnih registara (hanoveranci, holštajn, sel-frans i KVPN) sa izuzetkom knjige porekla rase. Ustanovljavanje međunarodnih odgajivačkih asocijacija podrazumeva i da registri onih zemalja koje nisu članice evropskih asocijacija moraju da poštuju principe utvrđene na međunarodnom nivou i samim tim prihvate uzgojne programe. Očekuje se da se u evropskim zemljama počnu gajiti i rase koje su nastale na drugim lokalitetima ili su do sada gajene tradicionalno u pojedinim regionima uz primenu standarda koji su utvrđeni za razvijeno konjarstvo zemalja EU.


Matična evidencija za pojedine rase i tipove konja u našoj zemlji je na žalost u veoma lošem stanju. Naime, u bivšoj SFRJ postojali su selekcijski centri i organizacije koje su vodile matičnu evidenciju za pojedine rase konja. Ovi centri su bili raspoređeni po bivšim republikama. U praksi matične knjige su se vodile samo za najznačajnije rase: engleske punokrvnjaka, kasače, lipicanere, Araber, nonijus, neke Polukrvni rase i tipove. Zbog slabe zainteresovanosti za konjarstvo evidencija je vođena bez konsultovanja asocijacija koje vode knjige porekla rase, vrlo često i bez zadovoljavanja osnovnih kriterijuma koji su postavljeni u uzgoju pojedinih rasa, čime su naše knjige, ali i konji isključeni iz međunarodnih okvira. U poslednjih par godina udruženja za galopski i kasački sport pokušavaju da prevaziđu nagomilane probleme i da obezbede uslove za međunarodnu verifikaciju domaćeg uzgoja. Ostala grla i dalje se gaje stihijski, a u nekim slučajevima se ne zna ni kome se treba obratiti za prijavu ždrebadi. I dalje je interesovanje države za ovu granu stočarstva slabo.



Najveći problem jeste činjenica da uprkos značajnom uvozu plemenitih grla nema potstreka da se organizuje gajenje polukrvnih konja i konja koji su pogodni za škole jahanja, premda postoji značajan interes za ova grla u celom regionu. Što je još gore, mnogi uvezeni konji su pripadnici rasa za koje nema uslova da se osnuju nacionalne matične knjige, te se uvoze kastrirana grla ili se kobile koriste za gajenje ukrštanjem. Plansko gajenje pojedinih rasa i tipova za specifičnu namenu ne postoji ni u nagoveštaju, pri čemu su pojedinci koji pokušavaju da organizuju uzgoj prepušteni sami sebi ili naterani da sami kontaktiraju organizaciju koja vodi knjigu porekla rase kako bi obezbedili uslove koji eventualno mogu da im omoguće dozvolu registracije grla van naše zemlje. Uzgoj domaćeg polukrvnjaka je takođe uslovljen poštovanjem pravila koja diktira Evropski komitet za zootehniku i zahteva hitno ustanovljavanje minimalnih standarda za uzgoj konja. Da bi se prevazišli nagomilani problemi u našem konjarstva neophodan je društveni konsenzus i mobilizacija svih zainteresovanih za uzgoj konja .


Planska selekcija u konjarstva je usmerena ka specifičnom cilju zasnovanom na vitalnoj odlici sisara - sposobnosti kretanja, koja predstavlja osnovu za sve oblike eksploatacije radnih, sportskih i rekreativnih konja. Radna sposobnost je uslovljena morfološkom građom i fiziološkim i kinetičkim odlikama lokomotornog aparata, pa je selekcijom favorizovan uzgoj zdravih, biomehanički pravilno građenih jedinki čija je lokomocija efikasna. Selekcija je naravno specifična za određenu namenu, ali ne jednostrana, s obzirom na multifaktorijalna način nasleđivanja željenih osobina.


Planski selektivni uzgoj podrazumeva planiranje roditeljskog para u želji da se dobije potomstvo pogodno za određenu eksploataciju, što je u velikoj meri olakšano ukoliko je heritabilitet osobine na koju se vrši selekcijski pritisak visok, odnosno ukoliko je individualna vrednost posmatrane osobine jasno merljiva. Kako je egzaktna procena radnih parametara uslovljena velikim brojem ambijentalnih i drugih činilaca: kondicija, zdravlje, utreniranost, blagodet, prisustvo, odnosno odsustvo ozleda i drugo, selekcija u konjarstva je utoliko teža nego kod ostalih vrsta domaćih životinja.


U osnovi dobar uzgoj podrazumeva odabir roditeljskog para na osnovu njihovih perfomansi i rezultata predaka (selekcija prema poreklu), zatim procenu "slaganja" linija na osnovu rezultata koji se dobijaju sličnim kombinacijama parenja (odgajivački indeksi), au savremenom konjarstva se sve više radi i na progeni testiranju grla. Ova metoda selekcije je omogućena primenom savremenih tehnika reprodukcije i zahteva poseban nadzor. Kod engleskog punokrvnjaka je zabranjena svaka reprodukcija osim prirodne.





Selekcijski uticaj polova

U uzgoju konja su prisutna dva stava pri odabiru roditeljskog para. Prema jednoj grupi uticaj pastuva je preuveličan i potpuno se zanemaruje kvalitet kobile. Druga pak, grupa smatra da je po uticaju na ždrebe kobila daleko značajniji roditelj. Suštinski, kako je broj potomaka veći, uticaj pastuva na populaciju u celosti je daleko značajniji nego uticaj kobile, međutim kada posmatramo konkretno ždrebe onda moramo prihvatiti da kobila utiče na razvoj ždrebeta i formiranje njegovog mentaliteta, počev od intrauterinog razvoja i tokom perioda sisanja. U osnovi kobila «vaspitava» ždrebe i psihološki profil i navike konja su u velikoj meri nastale pod uticajem majke. Ovim se često uči i jezik podređivanja ili nadređivanja u krdu, što utiče na dalji status ždrebeta i njegovu ambiciju. Ždrebad dominantnih kobila po pravilu postaje dominantna.


U želji da razviju konje koji po kostituciji odgovaraju specifičnoj nameni, odgajivači konja su težili ka dobijanju odgovarajućeg tipa životinje. Ovaj koncept selekcije je podrazumevao odabir morfološke građe koja biomehanički olakšava željenu funkciju (namenu). Tako je, na primer, Araber nastao domestikaciji predaka iz pustinje gde je brzina i izdržljivost na velikim razdaljinama i u surovim uslovima obezbeđivala opstanak. Domestikaciji je trening pod uticajem ljudi, samo povećavao prirodne osobine ove populacije.


Nasuprot selekciji brzog konja na Bliskom istoku, u severnoj Evropi su domesticirani lokalno adaptirani teški konji, obrasli gustom dlakom, koji su korišćeni za rad u poljoprivredi i vuču, ili za nošenje teškog tereta. Ove populacije su kasnije podvrgnute selekciji snažnih jedinki za jahanje koje mogu da nose oklop i oklopljenog viteza u ratnim pohodima.

Kasnije je ukrštanjem teških evropskih grla sa orijentalnim konjima dobijena brža i lakša nešto populacija konja. Najvažniji konj koji je nastao ukrštanjem sa orijentalnim konjima je bez sumnje engleski punokrvnjak koji je znatno krupnijeg formata i brži na kratkim razdaljinama od arabera, što su osobine koje su se zahtevale od trkačkog konja i od lake konjice. Drugi značajni produkt ukrštanja orijentalnih konja i evropskih konja je andaluzijski konj, snažne građe, sposoban da menja brzinu i način kretanja, što je bilo pogodno za boj kao i za borbu s bikovima.


U Americi su se tražili snažni i izdržljivi konji, pogodni za rad sa govedima u preriji. Ovo je iniciralo ukrštanja arabera, engleskog punokrvnjaka i španskih konja i dovelo do pojave novih rasa kao što su kvoter i argentinski krio.


Danas je selekcija usmerena na dalju specijalizaciju za određenu namenu. Tako, na primer, danas se kvoter koji je nastao kao farmski konj za sve namene: izgon stoke, transport, rad u polju i vuča, linijski gaji za različita takmičenja. Teža grla, smirenog temperamenta se gaje za nadmetanja u hvatanju goveda lasom. Za takmičenje u izdvajanju iz stada se gaje lakši konji koji lako menjaju brzinu i pravac kretanja i za koje se smatra da imaju osobinu koja se naziva «osećaj za krave», odnosno anticipiraju šta mogu goveda sledeće da urade.



Osim za galopske trke, engleski punorvnjak se takođe gaji i za nadmetanja u lovu i preskakanju prepona. Konji namenjeni za lov treba da su visoki i skladni, što im omogućava ravnomerni kas i kenter, pri čemu su udobnost jahača u sedlu, izdržljivost kao i sposobnost da preskaču preko prepreka veoma značajne osobine. Preponaš se gaji da preskače preko visokih prepreka, što podrazumeva i volju i želju konja da to učini. Ova grla treba da imaju solidan galop, snažne sapi koje omogućavaju brzu promenu pravca kretanja i snažan rikošet, ali i ugao plećke i dužinu vrata koji omogućavaju da se konj odbaci dovoljnio u vis iu dalj i da se stabilno dočeka u doskoku. Ovaj konj mora biti čvršće građen od galopera.




Tokom 17. i 18. veka ustanovljeno je da je u cilju dobijanja ždrebadi sa poželjnim osobinama potrebno pažljivo formirati roditeljski par. U cilju uzgoja potrebno je sagledati sledeće činjenice:



- Da li jedinka koju uvodimo u priplod poseduje vredne nasledne osobine koje želimo kod potomaka?

- Da li je grlo u zadovoljavajućem zdravstvenom stanju i konstitucijski odgovara naporima koje podrazumeva reprodukcija?

- Za koju namenu mislimo da koristimo ždrebad?

- Da li postoji interesovanje za planirani uzgoj na tržištu, odnosno da li ovaj uzgoj može da donese ekonomsku korist? (Mnogi konji se gaje samo za ostvarivanje emotivne koristi i radosti.)

- Da li je vlasnik (držalac) kobile u stanju da joj obezbedi negu tokom graviditeta, porođaja i dok gaji ždrebe?

- Da li su vlasnici upoznati sa pravilnim postupkom uzgoja i obuke ždrebadi?


Prvo što treba razmotriti jeste šta se očekuje od uzgoja: profit ili emotivna dobit. Ako se očekuje profit onda je neophodno stručno sagledati zahteve tržišta i planirati osobine koje ždrebe treba da razvije: planski odabirati prema željenoj nameni.



Korišćena literatura:

SAVREMENI TRENDOVI U UZGOJU I ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI KONjA
Prof. dr Dragiša Trailović,
Prof. dr Tihomir Petrujkić,
Prof. dr Marijana Vučinić,
Asist. mr Ružica Trailović,
Dr Zoran Katrinka,


Tekst preuzet sa http://veterina.info/