Koze i ovce spadaju u najranije pripitomljene životinje. Ostaci koza pronađeni su na arheološkim nalazištima u Zapadnoj Aziji, kao što su Jericho, Choga, Mami, Djeitun i Cayonu, na osnovu čega se zaključuje da domestikacija koza potiče između 6000 i 7000 pne. Međutim, za razliku od porekla ovaca, poreklo koza je poznato . Najveći predak današnje koze je bezoar koza rasprostranjena sa planina male Azije preko Bliskog Istoka do Sinda.


Postoji šest tradicionalnih rasa koza: nubijska, alpska, sanska, togenburška, lamančanska i oberhasli. Ostale sve popularnije rase su: pigmejska, burska, kašmirska i angorska. Skoro sve koze se rode sa rogovima, ali se većini koza (osim pigmejskih), u ranom uzrastu, odsecaju rogovi radi zaštite koza i ljudi.



Mlečne rase koza


Postoji šest rasa mlečnih koza priznatih od strane udruženja mlečnih koza. To su: nubijska, lamančanska, alpska, oberhasli, togenburška i sanska koza.




Nubijska koza

Nubijska koza je najpopularnija rasa.Potiče iz Velike Britanije od britanskih i bliskoistočnih predaka. Ima izrazito duge, klopave uši, najčešće je smeđa ali može biti i drugih boja. Ima izdignut nos i predstavlja visoku rasu koza. Njeno mleko ima veći sadržaj proteina i mlečne masti od drugih rasa, te je dobro za proizvodnju sira. Obično je tvrdoglavija od drugih mlečnih koza i karakteristično se oglašava. Čak se i jarići oglašavaju kao da se žale.



Lamančanska koza

Lamančanska koza je stvorena u SAD-u od španske rase ukrštene sa drugim rasama. Prepoznatljiva je po veoma kratkim ušima.

Ova koza ima toliko male uši da je gotovo šuta. Može biti različitih boja. Ima prav nos i niska je. Oglašava se na način tipičan za ostale koze. Na osnovu našeg sopstvenog iskustva, mirnija je i nežnija od drugih rasa. Ako želite da uzgajate ovakvu kozu, znajte da će vas stalno pitati "Šta ste joj uradili sa ušima".



Alpska koza

Alpska koza ili Francuska alpska koza (Alpine) je rasa domaće koze, koja potiče iz francuskih Alpa. Kod stvaranja ove rase korišćena je dugogodišnja selekcija visoke proizvodnje mleka, zbog čega spada među najmlečnije rase koza. Na prvi pogled ova rasa liči na jelena, ima živahne oči, uši su uspravne, a nos je obično plav. Ima širok dijapazon boja i obeležja, boja varira od bele, sive, smeđe, crne, do crvene, ali moguća je pojava kombinacija ovih boja na istoj jedinki. Francuska alpska koza je krupna životinja i grublje je građe. Prosečna težina ženke je od 60-80 kg, a jarca 80-100 kg. Mlečnost koza ove rase iznosi 500-800 litara u toku jedne laktacije koja traje oko 280 dana. Izuzetno je cenjena zbog svoje mlečnosti.




Srnasto alpska koza

Srnasta alpska koza odlikuje se visokom mlečnošću i plodnošću. U laktaciji koja traje 9–10 meseci proizvede 600–800 l mleka. Ojari 1,8 jaradi, čija težina u starosti od 3 meseca iznosi 22 kg. Težina tela koza kreće se 55–65 kg. Ranozrela je, pa se po prvi put jarice pripuštaju sa oko 8–10 meseci. Dobre rezultate u proizvodnji postiže kad uz pašu dobija i neophodne i nužne količine koncentrata.




Oberhasli koza

Oberhasli koza, je još jedna švajcarska rasa, crveno–smeđe je boje, sa varijacijama od svetle do tamno crveno–smeđe. Ima crne uzdužne pruge na licu, crnu njušku i čelo. Ova rasa koza može biti i crna. Što se boje tiče, mora da zadovolji veoma posebne standarde. Crvenkasto–smeđa je, sa crnom uzdužnom prugom na leđima, ima crno vime, stomak i potkolenice. Ima skoro crnu glavu. Može biti i potpuno crna, ali ovakva boja je prihvatljiva samo za ženke. Ima uspravne uši. Srednje niskog je rasta.




Togenburška koza

Togenburška koza je rasa domaće mlečne koze, koja potiče iz švajcarske oblasti Togenburg. Njoj se takođe pripisuje da je jedna od najstarijih poznati rasa mlečnih koza. Togenburška koza je posle Sanske rase, najvažnija za kozarstvo u Švajcarskoj jer je vrlo produktivna, otporna, čvrsta i energična planinska rasa.

To je rasa srednje veličine. Minimalna visina odrasle koze iznosi 63 cm, težina koza 45-60 kilograma, a jaraca preko 65 kolograma. Obično je jednobojna, a boja varira – od svetlo smeđe do tamno čokoladne sa uočljivim belim belezima. Iako nijanse smeđe boje mogu varirati, beli belezi imaju ustaljen izgled. Time je jako razvijeno, a mlečnost vrlo dobra, pa prosečno u laktaciji od 277 dana, daje 600 kilograma mleka, sa 3,5 % masti. Boja dlake je karakteristična srneća, sivomrka sa svetlim prugama duž glave i svetlijim dlakama po nogama. Pravilnosti rasporeda belih pega su sledeće: bele uši, sa tamnom pegom u sredini, dve bele pruge niz lice iznad svakog oka pa do njuške, pege kod zadnjih nogu od skočnog zgloba do kopita; bele prednje noge od kolena nadole sa ponekad tamnim pegama ispod kolena; beli trougao sa obe strane repa. Ove koze mogu imati u različitom stepenu krem belege umesto čisto belih. Uši su uspravne i nagnute ka napred.



Sanska koza

Sanska koza je bela pasmina koza, poreklom iz Sanske doline u Švajcarskoj. Sanska koza je svetski najznačajnija i najpoznatija vrsta koza. Nastala je postepenom selekcijom na mlečnost. Danas postoje brojni lokalni sojevi širom sveta od kojih su najpoznatiji švajcarski, nemački i francuski.

Sanska rasa je svetski rekorder po količini mleka koje je dala, 3.028 litara za 305 dana.Ona je krupne građe, čvrstih kostiju i životinja puna energije. Prosečna težina sanske koze je oko 68 kilograma, dok jarčevi teže preko 91 kilogram. Trup je dug oko 80 centimetara kod koza, i 95 cm kod jarčeva. Visina bez glave je kod koza prosečno je 74 cm, a kod jarčeva 85 cm. U proseku 100 koza ojari 180–200 jaradi. Porodna masa ženske jaradi je 3,5 kilograma, a muške 4 kilograma. Mlečnost iznosi 750 - 800 kg, a laktacija traje od 280-300 dana.

Sanska koza je prirodno bela, ponekad blago krem sa sivim ili crnim pegama na nosu ili oko očiju.




Planinske rase koza




Planinska koza - Oreamnos Americanus

Relativno niska koza, nabijeno telo, kratke noge. Žućkasto belo krzno, dugo i rutavo zimi, kraće leti; brada, bodežasti rogovi. Mužjaci odbacuju svoje runo od juna do sredine jula meseca, a ženke se mitare sve do sredine avgusta. Po broju prstenova na rogovima može se odrediti starost planinske koze. Prvi prsten se formira u uzrastu od 22–24 meseca, a svaki naredni prsten svakog narednog proleća. Dužina glave i tela je 124–178 cm, visine ramena do 100 cm, težina 80–140 kg.

Planinska koza nije prava koza. Njena “brada” nije prava brada jarca, već produžetak vratne grive. Aktivna je izjutra i uveče, a ponekad i tokom mesečinom obasjanih noći. Njeni papci su dobro prilagođeni strmim i stenovitim vrhovima i imaju oštar spoljni obod kojim se hvata za podlogu i elastično stopalo koje omogućava kretanje po strmom ili glatkom terenu. Prelaze preko vrhova i uskih planinskih oboda elegantnim hodom ili kasanjem i čini se da se kreće po gotovo okomitim liticama. Neke se, međutim, okliznu i poginu. Tokom toplog vremena, koza obično leži na snegu, na senovitim mestu ili na planinskom obodu. Živi u malim stadima, ali se tokom leta i jeseni obično osamljuje. U sezoni parenja, mužjaci trljaju o drveće žlezde koje se nalaze iza rogova; a takođe svojim urinom obeležavaju teritoriju.

Sezona parenja od sredine novembra do sredine decembra; vreme gravidnosti je 6 meseci; 1–3 mladunčeta se rodi od sredine maja do sredine juna. Mužjaci i ženke su u odvojenim stadima do sezone parenja, koja nastupa obično u novembru ili decembru. Česte su borbe između suparnika mužjaka oko ženki, ali se borbe oko oplodnje retko dešavaju, pošto su lobanje i rogovi relativno lomljivi.

Mladunče, koje se obično rodi na obodu planine, može ubrzo po rođenju da ustane i počne da se penje. Nekoliko dana po rođenju, ono počine da se hrani, ali proces zalučenja traje sve do avgusta ili septembra. Mladunče ostaje pored svoje majke do rođenja novog mladunčeta naredne godine.

Snežne lavine i odronjavanje stena su najveći uzročnici smrti planinskih koza, koje stradaju više usled ove činjenice nego usled predatorstva. Samo crni orao može da napadne ovu vrstu na visokim planinama; a može i da otera mladunče u provaliju. Mesožderi poput planinskog lava mogu da napadnu planinsku kozu pri njenom spuštanju u dolinu, ali koza, zbog svojih oštrih papaka, predstavlja veoma opasan plen.



Kašmirska koza

Kašmirska koza (Capra hircus kaschmiriensis) je rasa domaće koze, koja potiče iz regiona Kašmir koji se nalazi na graničnom pojasu Indije, Pakistana i Kine, ova rasa ima prirodno stanište i u oblasti Tibeta. Prve kašmirske koze uvezene su iz Australije i Novog Zelanda kasnih 80–ih godina prošlog veka. Strižu se jednom godišnje. Odrastao jarac daje oko 10 -12 kg runa. Runo se sastoji od dve vrste vlakana, kašmirske i zaštitne dlake.
Gaji se prvenstveno zbog kvalitetne dlake. Dugačka je do 1,5 m i visoka oko 60 cm. Danas se uspelo sa njenim gajenjem i na drugim mestima, naročito u Francuskoj. Kozina joj je bela i žućkasta. Ima dve vrste vlakana: dugačka i kratka. Kratka vlakna su sjajna i vrlo meka. Za izradu poznatih kašmirskih tkanina upotrebljavaju se kratka i meka vlakna. Dugačka vlakna se upotrebljavaju za izradu običnih tkanina. Ženke daju manje dlake, ali boljeg kvaliteta nego mužjaci.



Angorska koza

Angorska koza je rasa domaće koze, koja potiče iz okoline Ankare (Angore) u Turskoj. Gaji se prvenstveno zbog kvalitetne dlake (vune), poznate pod imenom moher.

Rastom je dosta manja od mlečnih koza. Težina koza je 32-35 kg. Telo je pokriveno dugačkom kovrdžavom svilastom dlakom, sem ušiju njuške i nogu kod papaka. Boja dlake je bela ili beličasta sa žutim presjajem. Zbog svoje dugačke bele dlake, izgledom veoma podseća na ovcu. Oba pola imaju rogove, samo što su kod mužjaka veći i spiralni. Uši su im spuštene. Plodnost je dosta slaba, jer normalno daje jedno jare, a bližnjenje je izuzetno. Mladunci su u prvim mesecima osetljivi naročito na vlagu i maglu i zato moraju biti gajeni u staji. Odrasli su takođe dosta osetljivi, fine konstitucije, traže dobru hranu, koze nisu dobre majke, a i osetljive su pri porođaju. Slabije su otpornosti od drugih rasa koza, naročito na parazite. Mlečnost je minimalna, oko 25 litara i obično se sve mleko ostavlja jaradi.

Najznačajnija odlika angorske koze, u poređenju sa ostalim rasama koza, jeste moher koji se striže. Prosečna koza u proizvede oko 2,5 kg mohera po striženju, a šišanje se vrši obično dva puta godišnje. Moher je veoma sličan vuni po hemijskom sastavu, ali se od nje razlikuje po tome što je finijeg kvaliteta, tanke i glatke površine. Zbog toga nema sposobnost filcanja koju poseduje vuna. Moher je veoma sličan sirovoj, gruboj vuni po veličini vlakna. Moher se smatra značajnim materijalom koji se može koristiti za tapaciranje, proizvodnju pliša, prekrivača i drugih čvrstih, lepih i izdržljivih materijala

Iz Turske je prvi put u Evropu preneo Karlo V 1554. godine. U Južnu Afriku je ova rasa uvezena 1838., a u SAD 1849. godine. Danas su te zemlje, pored Turske, najveći uzgajivači angorske koze.




Balkanska koza

Domaća balkanska koza je tipičan primer primitivnih rasa slabih produktivnih osobina. Najviše je rasprostranjena u brdsko planinskim predelima naše zemlje.

Prosečne je visine oko 65 cm u grebenu, a masa im je 34-40 kg. Dlaka je duga i javlja se u svim varijetetima boje. Jarčevi na glavi imaju velike i dobro razvijene rogove, kod koza ti rogovi su manji. Tek je plodna sa navršene 2 godine. Jari 1-2 jareta. Laktacija kratka 7-8 meseci. Vrlo je otporna na niske temperature.

Ugrožena je vrsta a u Srbiji je od 500-1000 primeraka u 2009.



Ostale rase koza



Pigmejska koza

Pigmejska koza je prvobitno nazvana kamerunska patuljasta koza. Uglavnom naseljava zapadnoafričke zemlje. Slični oblici pigmejskih koza javljaju se u celoj severnoj Africi, u jugozapadnim afričkim zemljama, kao i u istočnoj Africi. Potiče iz bivšeg francuskog Kameruna. Kame-runske koze izvožene su iz Afrike u Nemačku i Švedsku, za zoološke vrtove, gde su izlagane kao egzotične životinje. Prva pigmejska koza je verovatno dospela u SAD 1959. godine iz Švedske. Pigmejske koze se uglavnom drže kao kućni ljubimci, pošto ne spadaju u izrazito mlečne rase.




Burska koza

Burska koza (Bur) je rasa domaće koze. Prvi put se pojavila početkom 20. veka u Južnoj Africi. Njeno ime potiče od holandske reči (hol.Boer), što znači "farmer". Nastala je ukrštanjem evropskih i afričkih rasa koza. Kod stvaranja ove rase korišćena je dugogodišnja selekcija na kvalitetu mesa, zbog čega u rase koza koje odlikuje velika mesnatost. Ove otporne, plodne koze skromnih zahteva su još u devetnaestom veku privukle pažnju stočara. Bile su mesnatije od svih do tada poznatih, pa su želeli da ih oplemene i stvore soj pogodan za farmsko gajenje. Ukrštane su s angorama i još nekim evropskim i indijskim rasama, koje su u to vreme unesene u Afriku.

Izuzetno je zahvalna rasa. U poređenju sa alpskim kozama, duplo su teže, dosta su masivne, razvijenih mišića i snažne konstitucije. Imaju rogove i mogu da budu različitih boja. Najtraženiji primerci su s crvenom dlakom na glavi i belim trupom. Koze su teške 90-100, jarčevi 110-135 kilograma. Odlika rase je ranostasnost, odnosno mužjaci postaju polno zreli već sa šest meseci, a ženke nešto kasnije. Zbog duže sezone parenja, koze se jare tri puta u toku dve godine, zbog čega su takođe cenjene među odgajivačima. Na svet donose prosečno dva jareta. Majke imaju dosta mleka i dobar roditeljski instinkt, pa se zaluči 1,6 mladih po kozi. Prosečan dnevni prirast je 150-170 grama, čak i 200, kada su jarići najnapredniji. Meso je izvanrednog kvaliteta, ukusno i s malim procentom loja. Burske koze imaju visoku otpornost na bolesti i mogu da se prilagode i toplim i suvim predelima.

Danas se uzgajaju u svim delovima sveta. Prvi primerci ove rase su tamo došli iz stada sa Novog Zelanda, a tek kasnije su direktno uvezeni iz Južne Afrike. Kod nas, u Srbiji ova rasa je stigla tek početkom 2009. godine.




Padajuća koza

Padajuća koza je rasa domaće koze koja je karakteristična po tome da joj se mišići ukoče (zamrznu) na desetak sekundi, ukoliko se uplaše ili naglo razvesele hrani. Koze se jednostavno izvale na zemlju, a nakon "odmrzavanja" one dalje nastave svojim putem. Poznate su kao malaksave koze, koze u nesvesti i slično, a potiču iz Tenesija u SAD, prvi put su se pojavile početkom 19. veka. Dosta su popularne, pa imaju i svoj festival u regionu Maršal (Tenesi) koji se svake godine održava u oktobru. Ova pojava kočenja mišića je bezbolna i kao osobina je uzrokovana naslednim poremećajem zvanim myotonia congenita. Nije nađen još nijedan slučaj ove pojave kod angorskih koza. Životni vek ovih životinja je 12-15 godina. Ove koze su u proseku nešto manje od običnih koza. Visoke su od 43 do 64 cm, a teže od 27 do 75 kg. Imaju velike oči i pojavljuju se u standardnim bojama.




Tekst preuzet sa http://veterina.info/