U seoskim dvorištima, posebno u ravničarskim krajevima, mogu se sresti afričke lepotice koje nazivamo morka ili biserka, a u narodu ih još nazivaju misirka i morska kokoš. U pitanju su živahne i bučne ptice sa perjem posutim mnogobrojnim sjajnim tačkicama. Karakterisičan ukras ove živine je rožnati izraštaj na čeono-temenom delu glave. On je kod mužjaka izraženiji nego kod ženke. Boja perja - plavičasta, srebrnasta pa i bela.


Pre oko tri hiljade godina morka je pritomljena u Africi. U Gvineji i okolnim zemljama "crnog kontinenta" ove ptice i danas žive slobodno u prirodi, najčešće u suvim predelima obraslim šibljem. . Grupišu se u jata 20-50 jedinki. Gnezda prave na tlu, obično u gustom žbunju ili travi.



Pitome morke (biserke) su zadržale neke karakteristike svojih divljih predaka. Tako i one, ukoliko mogu slobodno da se kreću, sakrivaju gnezda. Dešavalo se u nekim seoskim domaćinstvima da u vreme leženja na jajima ženke jednostavno nestanu i pojave se posle četiri nedelje sa mladuncima. Pilići su čim se izlegu pokretljivi i živahni pa sami love insekte i traže drugu hranu.


Morske kokoši se zadržavaju na tlu, a noć provode, ukoliko se gaje u slobodnom prostoru, na niskom drveću. Lete samo kada su u opasnosti. I tada nerado. Let im je pravolinijski, poput fazanovog.


Mužjak se pari sa više ženki. U slučaju nedostaka njegove vrste prihvata i domaće kokoške. Iz takvih parenja na svet dolazi neobično potomstvo, čije jedinke se ponekad mogu sresti na izložbama ukrasne živine, gde privlače pažnju posetilaca.


Jaja morki su hranljivija od kokošijih, sitnija su i imaju tvrđu ljusku. Jedna morka snese godišnje stotinak jaja. Njihovo meso ima ukus divljači. Uzgoj ove živine u našim uslovima nema ekonomsku dimenziju nego se gaji isključivo kao ukrasna živina.