U vreme kada se gaje ekološko (često se ovakva poljoprivreda naziva i biološkom odnosno organskom) voće i povrće, pravi ekološki med razumljivo je i da postoji ekološko stočarstvo i svinjogojstvo. Ekološki uzgoj svinja se zasniva na uzgoju u što prirodnijim uslovima. Cilj ekološke proizvodnje je proizvodnja visoko kvalitetnih proizvoda uz human tretman prema svinjama i zaštitu životne sredine. Ovim se sprečava zagađenje životne sredine.

Da bi se ostvario ekološki uzgoj svinja neophodno je ispoštovati stroge propise koji se odnose na zootehničke postupke, propise pri smeštaju i držanju svinja, kao i ishrani i zdravstvenoj zaštiti svinja.



Maksimalan broj svinja po jedinici površine je strogo regulisan propisima i iznosi 75 prasića, 6,5 gravidnih krmača ili 14 tovnih svinja po hektaru. Svinje za uzgoj moraju poticati sa ekološke proizvodne jedinice. Kada se prvi put uspostavlja proizvodno stado, a ne postoji dovoljan broj životinja, po odobrenju nadzorne stanice mogu se uključiti i grla iz konvencionalnih poljoprivrednih gazdinstava, (40%), svake godine do 20% odraslih ženskih svinja (stada sa min. 10 grla) , uzgojena prema odredbama pravilnika i pri tome prasad ne teža od 35 kg (rasplodni nerasti može). Raplod svinja se obavlja prirodnim putem ili veštačkim osemenjavanjem, kastracija se vrši do 15. dana, a prasići sisaju minimum 40 dana.

Svinje se mogu hraniti ekološki proizvedenom hranom sa vlastitog gazdinstva ili kupljenom hranom sa drugog gazdinstva koje se bavi ekološkom proizvodnjom.Ukoliko se ne mogu obezbediti dovoljne količine proizvedene hrane Tada se može dozvoliti nabavka konvencionalne hrane, ali najviše do 20 odsto godišnjih potreba.



U ekološkoj proizvodnji nije dozvoljena upotreba mesnog brašna, koštanog brašna i genetski modifikovane hrane, te materija kojim se podstiče rast i proizvodnja (antibiotici, kokcidiostatici, stimulatori rasta).

Pri lečenju se treba što više služiti sredstvima biljnog, životinjskog i mineralnog porekla, a izbegavati klasično lečenje pomoću antibiotika, sulfonamida, hormona, živih vakcina koji su rezultat genetskog inženjeringa, kokcidiostatika, antihelmintika, akaricida, antioksidanata, te različitih drugih hemoterapeutika i hemijskih sredstava.

Zbog svega nabrojanog troškovi ovako proizvedenog mesa su znatno viši (nekih 75%) i proizvodnja na ovaj način još uvek nije rentabilna, ali pošto su zahtevi tržišta sve strožiji i kupci sve izbirljiviji za očekivati je da će se ovakva proizvodnja vremenom omasovljavati i kod nas.