Za oplodnju jaja je potreban mužjak u trenutku sazrevanja jajne ćelije. Dobrim će nosiljama u sledećoj godini nosivost pasti za 15 do 25%, a lošim i za trećinu. Zato se koke nosilje u intenzivnoj proizvodnji koriste samo jednu godinu. Sličnu tendenciju opadanja nosivosti imaju i ćurke i patke. Jedino guske nose više jaja u drugoj godini života.


Potrebno je znati da je za nošenja oplođenih jaja kokoškama potrebna temperatura od oko 20 °C punih 24 sata od oplodnje. Za celo je jato, ako je veći broj kokošaka, za dobru oplođenost jaja ponekad potrebno i desetak dana, dok se sve kokoške ne prilagode petlovima. Taj je period za ćurke 7 dana. Nakon udaljavanja petlova, kokoške ponekad nose oplođena jaja i do mesec dana.


Za dobro jaje za nasad je vrlo bitan način ishrane nosilja. Hrana mora da sadrži dovoljno kalcijuma (oko 3%). Sa starošću nosilja pada i kvalitet njihovih jaja. Ljuska jajeta ne sme biti debela, ali ni tanka, kako se ne bi lomila. Iskustvo pokazuje da je povećana temperatura u objektu je jedan od najvažnijih uslova za dobru ljusku jajeta. Za nasad se biraju jaja koja po svojim osobinama odgovaraju prosečnim osobinama za određenu vrstu i rasu. Jaja koja po bilo kojoj osobini odstupaju od uobičajenih karakteristika moraju se odstraniti.


Za proizvodnju jaja za nasad se koristi samo živina koja je zdrava, koja ima vrlo dobre uslove uzgoja i kvalitetnu ishranu. Voda za napajanje ove živine mora biti čista i odgovarajuće temperature. Na jednog petla potrebno obezbediti desetak kokošaka. Ako je manje petlova, brzo će se iscrpeti, tako će i nosilje davati veći broj neoplođenih jaja. I prevelik broj petlova nije dobar, tada smetaju kokoškama. Najbolji rezultati se dobijaju u jatu starosti između 8 i 12 meseci.



Kokama je za nošenja potrebno obezbediti gnezda - ili baterijska ili na podu. Jedno je gnezdo dovoljno za 5 nosilja. Jaja se neprekidno sakupljaju. Sneseno jaje ima temperaturu 41 °C i ta se temperatura može tokom 5 - 6 sati smanjiti na 28 °C. Ova temperatura obezbeđuje nastavak razvoja pileta u jajetu.


Prikupljena se jaja mogu čuvati određeno vreme, a među stručnjacima vladaju oprečna mišljenja o mogućnostima dužine ovog perioda. Jasno je da se najbolji rezultati postižu unošenjem tek snesenih jaja u inkubatore, ali to je u proizvodnji nemoguće. Zato se predlaže da se jaja čuvaju od 1 do 3 dana u prostorijama sa dobrom ventilacijom, s vlažnošću vazduha od oko 65 do 70% i na temperaturi iznad 18 °C. Produžavanjem perioda čuvanja smanjuje se i temperatura u prostoriji - do 7 dana na 15 °C (i sa nešto povećanom vlažnošću - i do 80%).


Jaja se za inkubiranje moraju i dezinfikovati, što se radi formalinskim parama. Dezinfekcija se obavlja u posebnim prostorijama i najbolje odmah nakon što su snesena. Jaja se nakon ovog postupka stavljaju u inkubatore. U inkubatorima su, do valenja jaja, kokoške 21 dan, ćurke 28, patke 28, guske 28 do 30 dana.


Veličina inkubatora koji je potreban za valenje pilića zavisi o veličini jata i broju proizvedenih jaja. Objekat u kome se nalazi inkubator mora biti funkcionalan (prilazi, prolazi, visina, obezbeđena ventilacija). Postoji veliki broj različitih konstrukcija inkubatora, ali je svima jedno zajedničko - to je zatvoreni uređaj u koji se stavljaju jaja i u kom se pomoću termostata reguliše odgovarajuća temperatura .


Povezano s tim, inkubator mora obezbediti i dobru ventilaciju, vlažnost vazduha kao i okretanje jaja. Dobra konstrukcija inkubatora omogućava i lako čišćenje i dezinfekciju uređaja. Kapaciteti inkubatora su u širokom rasponu - od 50 jaja do čak nekoliko desetina hiljada komada. Najjednostavniji inkubatori su tzv. jednoslojni, s nekoliko fioka, kapaciteta 50-600 jaja. Izvor toplote je topli vazduh proizveden električnom energijom koji se može nalaziti gore (oponaša se prava kvočka) ili dole. Dole se nalazi i poslužavnik u koji se postavljaju jaja neposredno pred valenje pilića. Okretanje jaja je obično ručno, uz pomoć poluge. Noviji su tipovi inkubatora ovakve konstrukcije snabdeveni automatikom i za ovu radnju.


Inkubatori ormarskog tipa u sredini imaju izvor toplote, a sa strane su vertikalne "police" s jajima. Ove se police mogu polugom okretati za 180 stepeni. Postoje inkubatori u obliku bubnja, kao i inkubatori-sobe gde se zagreva cela prostorija sa jajima.


Živina kod nas, u prirodnim uslovima, počinje da nosi jaja u proleće. Iskustvo pokazuje kako je najbolje vreme za zasejavanje lakših pasmina kokoški april a težih februar ili mart. Pilići izvaleni ranije su obično bolji kao nosilje i pronesu već u jesen. Kasnije izvaleni pilići ne ojačaju do zime i jaja počinju nositi tek u proleće. Ćurke počinju nositi u februaru, a prvi ćurići stižu krajem aprila. Sa guskama je situacija nešto složenija - počinju nositi jaja krajem zime, ali ako im se jaja uzimaju može se dogoditi da se ne razlegu pa se jaja podmeću najčešće ćurkama. Slično je i sa patkama, s tim da se njihova jaja podmeću kokoškama ili ćurkama zato što slabo leže na jajima.



I jaja kokošaka lakih pasmina se obično podmeću pod ćurke. Ćurke se nasađuje na tuđa jaja pre nego što se same razlegu. Obično se u ovu svrhu u napravljeno gnezdo prvo podmetnu veštačka ugrejana jaja kako bi se ćurke nekoliko dana navikle na njih pa se zatim podmetnu prava jaja.


Gnezda za nosilje moraju biti odvojena od ostale živine, objekat sa odgovarajućom temperaturom. Kvočke moraju biti zdrave, dobro hranjene, i to zrnastom, a manje zelenom krmom. U hladnijem periodu u gnezdo se stavlja manje, a u toplijem više jaja. Pod kokoš se obično stavlja desetak jaja, oko 8 pačijih ili ćurećih. Ćurka može ležati i na dvadesetak kokošjih jaja, petnaestak pačijih i ćurećih i desetak guščijih.


Najbolja temperatura u objektu je oko 20 stepeni. Gnezda moraju biti prostrana i dovoljno duboka - za kokoške 30 do 40, a za ćurke i guske i do 70 cm. Kvočka se mora stalno nadzirati i pratiti ustajanje i uzimanje hrane, s obzirom da ponekad može i uginuti usled iscrpljenosti. Ovakav je način valenja živine ekstenzivan i ne praktikuje se u industrijskim uslovima proizvodnje, ali na našoj okućnici, kada je u pitanju rasna živina, može imati i neke prednosti, pre svega u kvalitetu pilića. Oni su otporni i jaki, manje obolevaju i dobro podnose slabije uslove uzgoja.




B. Volčević, dipl.ing.agr.,