Poslednjih decenija XX veka, u razvijenim zemljama stočarstvo je organizovano na velikim farmama u industrijskom sistemu držanja. Od farmskih životinja zahtevala se visoka proizvodnja, brz porast životinja, visoka plodnost, efikasna konverzija stočne hrane, visok kvalitet proizvoda i dobra zarada. Nametnuti zahtevi, skoro da su životinju posmatrali kao robota, a sve sa ciljem da se preko visoke proizvodnje mleka, mesa ili jaja, ostvari visok profit.


Visoka proizvodnja, osim dobre zarade, ima mnogo nedostataka koji se podjednako odnose na životinju, na okolinu, kao i na ljudsko zdravlje. Naime, zanemarivan je odnos prema životinji kao živom biću, jer je intenzivna proizvodnja negativno delovala na zdravlje životinje, tako da je pridavan veliki značaj preventivi, a posebno lečenju životinja. Na taj način životinje su preko veterinarskih zahvata i ishrane dobijale veće doze nedozvoljenih "dodataka" (pesticida i antibiotika) čiji su ostaci bili i u proizvodima, što svakako negativno deluje na zdravlje potrošača.



Osim tih nedostataka, industriska farmska proizvodnja negativno deluje na životnu sredinu, pre svega, zbog neodgovarajućeg tretmana velikih količina stajnjaka i osoke, a za životnje je nepovoljno kada se drže na malom prostoru (u zatvorenim objektima ili na otvorenom prostoru) i u velikim grupama.


Ti, a i drugi nedostaci intenzivnog stočarstva, naveli su pobornike održive poljoprivrede da se usprotive ovakvom načinu držanja životinja, sa zahtevom da se gajenje vrati prirodnom sistemu, odnosno slobodno, u otvorenom prostoru, u malim grupama i s optimalnom proizvodnjom kako bi se dobili zdravstveno bezbedni proizvodi.




Janković Predrag