Lipska ovca, po poreklu, spada u domaću autohtonu rasu ovaca zvanu pramenka. Nastala je stihijskom selekcijom na bazi empirije, koju su zemljoradnici stvorili neplanskim odabiranjem. Domestifikacija je uticala na formiranje određenog tipa ovaca, koji se odlikovao većom količinom mleka i mlečne masti u odnosu na druge sojeve ove rase. Ovako formirana ovca, sa staništem u selima Lipe, Šalinac i Kulič dobila je naziv Lipska ovca.


Lipska ovca je malo izučavana u našoj zemlji. U stručnim uđbenicima objavljene su samo osnovne odlike ovog soja. Međutim, vetrinar dr Slobodan Pavlović iz Smedereva, koji je napisao doktorsku disertaciju o lipskoj ovci i odbranio je u Parizu 1935. god. opisao je detaljno anatomske, fiziološke, morfološke i ostale karakteristike ovog soja.


Na osnovu autorovog ispitivanja , lipska ovca je označena kao najmanja među starim srpskim južnjačkim i severnjačkim rasama. Dužina tela je varijabilna i kreće se između 0,63m 0,78m sa visinom od 0,67m. Udovi su srednje dužine sa dosta jakim nogama i čvrstim papcima koji mogu da budu iste boje kao i rogovi, nekada tamniji ili čak i crni. Dužina tela je uvek superiorna na visinu grebena.


Telesna težina životinja je vrlo različita, obično u proseku iznosi oko 60 kg. Glava je većinom mala, čija je dužina 24 cm. Njena širina se procenjuje po lukovima očne duplje i iznosi 12 cm. Vrh nosa je dosta uzan. Usne su tanke, a gornja malo štrči nad donjom. Profil je ugnut sa strane, uzan kod ovaca, a širi kod ovnova. Čelo je široko i udubljeno u zadnjem delu u visini očiju. Orbitalni lukovi su vrlo izraženi i izgleda da izlaze iz lobanje. Oči su skoro u istoj ravni sa glavom. Vilične kosti se izdvajaju i vrlo su upadljive. Uši su obično dimenzije do 12 cm, dosta nežne, osetljive, nose se skoro horizontalno.



Članci na nogama su koščati, jaki u osnovi. Rogovi kod mužjaka su vrlo razvijeni i snažni, dosta primaknuti osnovi, sa obimom od 80 cm i spiralnim oblikom. Vrhovi rogova su spljošteni sa jedne strane, upravljeni unapred. Unutrašnjost rogova je šuplja sa širokim brazdama. Boja je žuta, više ili manje tamna. Uopšte uzev, ženke nemaju rogove. Ukoliko postoje , vrlo su mali, slabo izraženi.


Vrat je kratak, ali nešto deblji. Telo je malo izraženo. Visina grebena je dosta izražen, toliko da čak štrči. Leđa i krsta su blago sedlasta, sapi malo šire i dosta kose – nagnute. Grudi su uzane,prilično visoke, bedra nedovoljno okrugla. But je dosta uzan i pljosnat, ali ipak nije okarakterisan kao kozji but.
Generalno gledano, elementi dužine lipske ovce su dosta izraženi, u poređenju sa svim srpskim rasama, sli su oni sa opšteg gledišta apsolutno osrednji.


Rep je visoko pričvršćen, i obično ima 18 ili 19 pršljenova, silazi uvek ispod potkolenice i svojim krajem dodiruje zemlju.


Runo je otvoreno, oblika dugih šiljastih pramenova. Vuna je gruba i malo kovdžava, skoro čvrsta i sadrži dlaku u dosta velikoj srazmeri. Prečnik vlakana je varijabilan i kreće se između 55-60 mikrona. Vuna je suva, malo obogaćena masnim materijama, proširena na sve delove tela, pokriva udove iznad potkolenica i kolena. Glava,čelo i potiljak su obuhvaćeni vrlo oštrim pramenovima vune. Glava,uši i udovi su obrasli crnom, finom, kratkom i sjajnom dlakom. Vuna je prljavo bele boje, a moguća je mrkocrna na pojedinim grlima. Zadnji udovi su često obeleženi putastim šarama. Na glavi se nalazi često obeležje sa lisastom zvezdom ili nekim drugim znakom na čelu bele boje. Dosta ređe bela boja preovlađuje samo u okviru očiju i ušiju, a kraj nosa ostaje crn. Obeležja sa belom bojom na raznim delovima tela nastala su ukrštanjem sa drugim rasama.


Lipska ovca je dosta primitivna, vrlo dobro se prilagođava močvarnim terenima, ali nasuprot tome brzo stasava. Posmatrajući u celini ovaj soj je vrlo malo konsolidovan.



Korišćeni podaci iz disertacije doktora Slobodana Pavlovića




Zoran Nedeljković dipl.inž.