Biserke potiču od divljih predaka koji su pripitomljeni u zapadnoj Africi pre oko tri hiljade godina. Grci i Rimljani ih pominju kao svete, tj ukrasne životinje nekoliko vekova pre naše ere. Divlje biserke su krupne ptice, pa radije hodaju i trče, nego što lete. Lako se pripitomljavaju, jer se dobro i brzo prilagođavaju različitim klimatskim uslovima, mada kao odomaćene zadržavaju u izvesnoj meri neke osobine divljih predaka (sakrivanje jaja, plašljivost, moć letenja itd). Biserke se hrane raznim insektima, zrnevljem, plodovima, pupoljcima i sl Gnezda uglavnom prave na zemlji na skrivenim i teško pristupačnim mestima. U sezoni nošenja ženke snesu 6-15 jaja.


Polni dimorfizam je slabo izražen.

Relativo su kasnostasne, pronose sa godinu dana, mada pojedina selekciona jata (varijeteti, sojevi) polnu zrelost mogu postići znatno ranije (sa oko sedam meseci starosti). U priplodu, tj proizvodnji drže se 2 do 3 godine. Period inkubacije (leženja) traje 26 do 28 dana. Podmladak vrlo brzo raste (za 10 do 11 nedelja poveća svoju telesnu masu za oko 35 puta), ali je prilično osetljiv na visoku vlažnost vazduha i promaju, naročito u prvim nedeljama odgajivanja.


Biserke imaju relativno sitnu glavu na kojoj se nalazi jedan rozaste (okoštali) izraštaj u obliku šiljka, sivocrne boje koji je razvijeniji kod mužjaka nego kod ženke. Glava i gornji deo vrata su neoperjani, izuzev zadnje strane vrata koji je slabo pokriven čekinjastim perima. Lice biserke je plavobele boje, tzv. minđuše belo crvene, a kljun tamnoružičaste sa crvenkastim vrhom. Podušnjaci i podbradnjaci su razvijeniji kod mužjaka nego kod ženki. Trup je dugačak i ovalnog oblika, a krila su jaka osrednje veličine, zaobljena i priljubljena uz telo. Rep je opušten i kratak. Noge su neoperjane (gole), jake, kratke, bez mamuza. Cevanice su pepeljasto sive, a prsti crvenkastožutu boje. Telo je pokriveno gustim i obilnim perjem. Najčešća boja perja biserke je sivopepeljasta, mada može biti bela, plava, ljubičasta i sl Za sve boje karakteristična su sedefasto bela okruglasta polja u obliku bisera, koja su pravilno rasporedjena po telu, i po kojima je ova vrsta živine, najverovatnije, dobila ime .


Meso biserke je specifičnog kvaliteta, kod mladih grla nežno i sočno, a po ukusu podseća na meso fazana, jarebica i druge pernate divljači. Udeo grudi, odnosno belog mesa u trupovima biserke je znatno veći nego kod kokošaka, a samim tim i sadržaj proteina. Vrednost klaničnog randmana (prinosa mesa) je prilično visoka, jer su kosti biserke lake i tanke. Prosečna telesna masa odraslih ženski grla kreće se 1,7-1,8 kg, a muških 1,8-2,0 kg. Pri intenzivnom tovu sa 10 do 11 nedelja uzrasta, utovljena grla (brojleri) dostižu telesnu masu 0,9-1,0 kg. Utrošak hrane za kilogram prirasta u tom periodu kreće se između 3,0 i 3,5 kg.



Visoka hranljiva vrednost jaja

Jaja biserke u odnosu na kokošja sadrže više masti, suve materije, vitamina A i karotina, tj imaju veću hranljivu i kaloričnu vrednost. Ljuska i keratinske opne znatno su deblje, čvršće i manje porozne nego kod kokošijih jaja. Tako da se ona lakše transportuju i mogu se duže čuvati u ispravnom stanju. Prosečna godišnja nosivost kreće se od 100 do 150, pa i više jaja, u zavisnosti od varijeteta (sojeva) morki i tehnologije gajenja. Jaja su karakterističnog oblika, mase 45 do 50g, mrkožuta do svetlobraon boje ljuske. U ukupnoj masi jajeta belance učestvuje sa 54 do 56%, žumance sa 30 do 33% i ljuska 12 do 14%.


Ova vrsta živine se sve masovnije i intenzivnije gaji u mnogim zemljama sveta zbog vrlo kvalitetnog mesa i jaja, kao i dobre aklimatizacione sposobnosti. U našoj zemlji biserke se relativno malo gaje, a poznate su pod različitim lokalnim nazivima, kao što su: morke, dukatke, Misirke, cesarke, morske kokoši itd. Ako se ima u vidu specifična produktivnost biserki, velika potražnja i mogućnost plasmana njihovih proizvoda na inostrano tržiše, ovu vrstu živine bi u našoj zemlji trebalo gajiti u znatno većem broju.