Zabeleženo je da se štir koristio u ishrani Indijanaca centralne Amerike pre 6000 godina. Gaje se tri vrste: Amaranthus cruentus, A. caudatus i A. hypochondriacus. Upotrebljava se list i seme. List se priprema kao spanać, a seme kao kod žitarica. Seme je sadrži oko 16 % belančevina, 64 % skroba i 6 % ulja, ima visok sadržaj esencijalne aminokiseline lizin, a takođe je i bezglutenska namirnica. Od semena mogu da se prave kokice kao kod kukuruza, a od brašna hleb, pecivo, kolači.


Razlog za sve veće širenje štira, tj. amarant-žitarice, je njegova otpornost na sušu i visoke temperature. Nije zahtevan ni u pogledu zemljišta i đubriva. Prosečan prinos je 1700 kg/ha, a genetski potencijal 2-3 t/ha. U prodavnicama zdrave hrane cena je 700 din/kg.



Koren štira je vretenast i jake usisne moći. Stablo je 1-2,5 m visine. Ima veliku lisnu masu, koja je ljubičastocrvene nijanse zbog prisustva antocijana. Cvast je metlica, a seme sitno kao kod maka, svetložute boje.




Proizvodnja je klasična ratarska. U jesen treba zaorati 20-40 t/ha stajnjaka pošto štir odlično reaguje na organska đubriva. Predsetvena priprema mora da bude dobra zbog setve sitnog semena, a tada se unosi sva količina mineralnih đubriva. Setva je u maju, jer je optimalna temperatura za nicanje 10-25 ºS. Posle setve obavezno je valjanje. Niče za 7 dana. Međuredni razmak je 70 cm, a u redu se posle proređivanja ostavlja na 25-30 cm. Ne prihranjuje se azotnim đubrivima, jer tada stvara veliku lisnu masu na uštrb semena i poleže.


Nema registrovanih herbicida za upotrebu u štiru, pa se zato korov suzbija samo mehanički. U početku raste sporo i tada je neophodno držati korov pod kontrolom sa nekoliko kultiviranja i okopavanja. Polja zakorovljena pepeljugom i divljim štirom treba izbegavati. Kada naraste oko 30 cm, počinje brzo da raste i tako ugušuje korov. Žetva može da bude ručna u oktobru, ili kombajnom posle prvih mrazeva kada se sasuši zelena masa.



Dragomir Radić