Ekološki uslovi

Ova biljka raste u oblastima sa različitim klimatskim uslovima - od severa do suptropskih predela - ali treba napomenuti da južnim tipovima konoplje treba mnogo više toplote nego severnim. Konoplji treba i dosta vode. Za vreme vegetacije potrebno je 250-300 mm padavina. Konoplja iziskuje i mnogo svetla. Ne podnosi zatamnjena ili jača, dugotrajna naoblačenja. Konoplja se ne može uspešno gajiti u oblastima sa jakim vetrovima. Od čestih vetrova mlade stabljike se iskrive, što kasnije nepovoljno utiče na njihov kvalitet. Konoplja najbolje uspeva na izrazito plodnom, duboko uzoranom i hranljivim materijalima bogatom zemljištu, tako da kvalitetne stabljike nije moguće odgajati bez izdašnijeg đubrenja.


Priprema zemljišta, setva i nega konoplje

Prvi preduslov za dobar rod je kvalitetno seme. Semenska konoplja gaji se slično kao i ona za vlakno. Ubiranje može početi kada je seme na vrhu klasa u mlečnoj zrelosti. Semenjače se žanju ručno. Iznose se iz kukuruza i odnose u dvorišta. Tamo se na suncu dovršava sušenje konoplje, poslagane u kupice ili raširene po dvorištu. Veoma je važno čuvati ovakvu konoplju od ptica, jer je seme konoplje njihova omiljena hrana. Seme konoplje je okruglo, sjajno, glatko, sivozelene boje, sa mromorastom mozaičnom šarom. Sadrži mnogo ulja, tako da ne podnosi dugo skladištenje. Konoplja za vlakno se u vojvođanskim prilikama najčešće seje u aprilu, kada prosečna dnevna temperatura dostigne najmanje 12 stepeni celzijusa. Seje se odmah nakon kukuruza i takav redosled se već ustalio. Ređe posejana konoplja bujnije raste, ima deblju stabljiku, grublje i deblje vlakno. Kod guste setve rezultat je obrnut: vlakno je fino, tanko i kvalitetno i što je takođe važno, ima ga više. Zanimljivo je da konoplja nema mnogo štetočina i bolesti. Najčešće je napada hmeljov žižak. U junu, dok su stabljike konoplje još mlade, devojke su gatale: legale su po konoplji, a kada su ustajale, bitno je bilo šta se sa njom dešava. Devojka iza koje su se stabljike brzo uspravljale, po narodnom verovanju, brzo će se i udati, a ako su ostajale duže povijene, od udaje za sada nema ništa.


Žetva konoplje

Konoplja je zrela kada cvast dobije zelenožutu boju i kada donji požuteli listovi počinju da otpadaju. Konoplja obično sazreva krajem jula ili početkom avgusta. Za ručnu žetvu upotrebljavaju se kosice ili srpovi. Žanje se tako da se izokrenutom levom rukom obuhvati određena količina stavljika, privuče telu i desnom rukom, u kojoj je kosica, pri samom korenu odseče. Ovakva količina stabala čini rukovet. Ručna žetva konoplje je veoma težak i dugotrajan posao. Žeteoci štite ruke specijalno sašivenim rukavicama od kudeljinog (težinjavog) platna. Pokošene rukoveti slagale su se u redove, a tek kasnije, kada bi se prosušile, vezivane su u snoplje i pakovane u pokrstice ili krstine, kako su ih pomoravski seljaci nazivali. Na njivi se sa konopljom moralo uvek brzo raditi. U ovoj fazi ona ne podnosi loše vreme, pogotovu kišu. Za sušenje je potrebno 4-5 lepih, sunčanih dana. Kiša je veliki neprijatelj požnjevenoj konoplji. Osušena konoplja, sa koje je odstranjeno lišće, sa njive se prevozi u fabriku ili na močilo.


Močenje konoplje

Domaća prerada konoplje počinje na močilima. Od stabljike se vlakno kudelje oslobađa, namakanjem, kvašenjem, odnosno potapanjem konoplje. Dok je pod vodom konopljina stabljika se razlaže raznim biološkim procesima. Zanimljivo je da biološki način močenja konoplje ili maceracija deluje samo na pektinske materije u drvenastom delu stabljike, dok celulozni deo vlakna ostaje nepromenjen. Suština tog procesa je u narušavanju veza like sa okolnim tkivom. Ovako se, u stvari, omogućava njihovo razdvajanje. Močilo se pravi obično pored kanala, reke ili potoka, odakle se dovodi voda. Voda u njemu nije tekuća. Ima specifičan miris, koji se nadaleko oseća. U toku sezone močenja konoplje voda je posebno zamućena i na prvi pogled prljava. U ovom poslu se angažuje cela porodica. Svi se oblače u najstarija odela, koja se za tu priliku i čuvaju. Prilikom močenja svako ima svoje zaduženje. Jedni stoje u vodi do članaka zaglibljeni u blatu. Za mnoge je močenje konoplje bila zabava, čak i neka vrsta društvene igre. Konoplja se u močilu slagala u redove. Najpre je slagan jedan sloj. To je bila postelja. Onda je sledila druga postelja, naslagana popreko. Ovako naslagan red pokrivao se blatom, da konoplja bude sasvim potopljena u vodi i da se spreči pristup vazduha. Veoma je važno znati kada je proces močenja završen. ... Ako se lika lako odvaja od pozdera, znači da je konoplja dovoljno izmočena i da je treba iz vode izvaditi.
Izvlačenje konoplje počinje odstranjivanjem blata. Zatim se jedan po jedan snop ispira, i to u sredini močila, gde je voda najčistija. Isprana konoplja se u velikom koritu doprema do obale, tovari na kola, sa kojih su skinute šarage-kanate i postavljen splav i razvozi po okolnim ledinama. Tamo se prostire radi sušenja. Izmočena i osušena konoplja odvozila se kući, slagala u velike kupe (kope) ili smeštala u šupu. Važno je bilo sačuvati je od vlage, koja je konoplji najveći prirodni neprijatelj. U Srbiji se po načinu topljenja razlikuje banjska i leskovačka (moravska) konoplja.



Lomljenje konoplje

Posle močenja (rsanja, likanja, topljenja, kiseljenja), osušena konoplja se lomi - mlati - trli. Da se konoplja bolje satre-polomi, naknadno se zagrejava u pušnici, sušilu, pećnici, greonici ili grijači. Mlaćenje, nabijanje, grušenje, trljenje su radnje pomoću kojih se konoplja na mlatilu - trlu, stupama - trlicama lomi i oslobađa drvenastih delova. Ovakvo vlakno odvojeno od drvenastog dela stabljike treba još izgladiti. Naprava korišćena u ove svrhe slična je lomilici, ali ima samo tri blago zašiljene daske. ... Kudelja se na njoj gladi, poravnjava i dorađuje. Najstarija trlica kod nas upotrebljavana je na Kosovu i Metohiji i bila je sačinjena od kamena. Dobijeno vlakno nazivano je povesmo.


Gnječenje konoplje

U svrhe gnječenja služila je okrugla građevina prečnika 10 do 15 m. U njoj se nalazi okrugli drveni pult napravljen od panjeva, na koji se razastre kudelja. Na pultu se valja težak kameni valjak. Pod njegovom težinom vlakna postaju mekša, međusobno se odvajaju i lakše je sa njima posle raditi. To je i svrha ove radne operacije. Posao su obavljale najčešće žene, koje su se i razmeštale oko pulta. Svaka je imala svoju deonicu i trudila se da posle prolaska valjka poravna vlakna, namesti ih i čeka novi nailazak. Bilo je potrebno mnogo koncentracije da ne dođe do povrede. Ovde su se, naime, znale dogoditi i teške nesreće, a dolazilo je i do fraktura. Nije ni čudo kada se zna da se ovde radilo danonoćno. U mestima sa slovačkim življem, devojke kojima je najčešće poveravan taj posao, brzo su uvidele da se on uspešno može obavljati i na ulici. Organizovale su gnjetelačke večerinke. Zbog devojaka dolazili su i momci, a dada su zajedno sve je mnogo lakše. Pored posla bilo je i smeha, šala i pesama u izobilju.


Češljanje konoplje

To se obavlja posebnom napravom, specifičnom četkom za te namene. To je u stvari obična daska dužine jednog metra i širine oko 15 cm sa otvorima na krajevima, koji služe za pričvršćavanje za podlogu, prenošenje, lakše i jednostavnije rukovanje. Na sredini daske, koja i sama ima funkciju postolja, pričvršćena je još jedna okrugla daska, tzv. glava, u koju su gušće ili ređe pričvršćeni kovački ekseri. Pri prvom češljanju, odstranjuju se ona vlakna koja snop čine neravnim i ružnim, to jest kučina. Iščešljano kratko vlakno, kučina, sakuplja se na gomilu, a zatim ponovo raščešljava. To je neka vrsta "drndanja", što je narodni naziv za jednu od faza karakterističnih za proces prerade vune. Na četki ostaju ona vlakna koja se ne mogu presti. Od njih se mogu tkati pokrovci, odnosno prekrivači-guberice. Još prilikom prvog češljanja, posle odstranjivanja kučine, izdvajala su se lepa, dugačka vlakna. Posle toga njih treba grebenati. Grebenanjem se izdvaja najlepše vlakno, podjednake debljine i dužine. U Srbiji ima mnogo naziva za vlakna dobijena grebenanjem (grebeni su ručne naprave za obavljanje tog procesa), "dugački vlas, svojnica, mali vlas, zakučine-mrtvače, pačice, navitak, kudeljka..." Za vreme "grebenalje" ili "dogrebenalje", domaćica priprema lepu večeru, rakiju za sve, pogaču. Ta čast se zove "dogrebanica" ili "dogrebaonica", a pesma koja se pre svršetka rada peva naziva se "pobaktuša". Po Sremu i Bačkoj postojale su "valjaonice" i "valjarice" u kojima se valjala ili mlela "ređena" konoplja. U ovom području Slovakinje najviše proizvode i prerađuju konoplju.


Predenje

Prelo se prevashodno ručno. Prstima desne ruke okretalo se vreteno, koje je visino na upredenoj niti i sa tri prsta leve ruke postepeno se sukalo vlakno. Nit se stalno produžavala, tako da se desna ruka udaljavala od preslice i tela, onoliko koliko je njena dužina dozvoljavala. Zatim se na trenutak zastajalo sa predenjem da bi se nit namotavala na vreteno. Prva naprava koja je ličila na kolovrat, odnosno kudelju ili preslicu, kako je u nekim krajevima nazivaju, sačinjena je u Indiji pre više od 1.000 godina. Na njoj se preo pamuk. Kolovrati su najčešće izrađivani od lipovog drveta. Trebalo je da budu laki, da devojke mogu da ih ponesu, a nisu smeli da se sasuše, iskrive, deformišu. Kasnije, s vremenom, izgled kolovrata predstavljao je ukus devojke, a na neki način se time određivalo i imovno stanje vlasnice. Zato su se devojke takmičile u ukrašavanju svojih kolovrata, lepile na njih šarene sličice, nalepnice i sl. Farbale su ih crvenom, plavom ili belom bojom i trudile se pri tome da budu što originalnije. Predenje nije tako jednostavno kako se to na prvi pogled čini. Potrebno je dosta truda dok se ne sinhronizuju svi pokreti i zauzme pravilan položaj tela, da posao što manje umara. Spretne ženske ruke suču nit. Stalno u nju upredaju nova vlakna, pazeći da budu podjednake debljine, što čvršća i glatka.



Počinjalo se s jeseni, a prelo se skoro cele zime. Sedeljke uz kolovrat nazivale su se prela. Dok još nije bilo električne struje, do kasno u noć prelo se uz petrolejku. Skoro se ništa nije videlo, samo se kudelja belela. Prvo se prelo vlakno slabijeg kvaliteta, ono koje je ostajalo posle iščešljavanja kučine. Bilo je pogodno za osnovu pri tkanju pokrovaca-prekrivača, krpara i sl. Pre tkanja predivo je sa vretena stavljano na tzv. motovilo. To je sasvim jednostavna drvena naprava. Sastoji se od jedne dugačke, glatko obrađene letve, dužine oko jedan metar. Na oba kraja je pričvršćena po jedna daščica. Motovilo se drži u jednoj ruci, što znači da ne sme da bude teška, a drugom rukom se na njega namotava pređa. Na taj način se formiraju štringle ili, kako ih u Pomoravlju nazivaju, kanure pređe. Posle skidanja sa motovila pređa se mora prati, a delimično i beliti. Ona se najpre nakvasi i pospe pepelom u koji je umešan kreč ili se za izvesno vreme pokrije toplim stajnjakom. Ponekad je bilo dovoljno pokriti je pepelom u furuni. Predivo tako postaje mekše i njime se posle lakše radi. Za beljenje se upotrebljavao hlor. Pređa se u njega potapala da odstoji određeno vreme. Zatim se kvasila i ispirala u nekoliko voda. ... Isprana pređa se zatim iskuvavala u velikim kotlovima. Pre toga u vodi je trebalo potopiti domaći sapun, koji je imao funkciju omekšivača. Posle se pređa potapala u posebno pripremljen rastvor, koji grubo vlakno kudelje oplemenjuje i omekšava. Rastvor se pravio od skorba i vode uz dodatak sapuna, parafina i tutkala. Kada se sve to skuva, doda se i malo tutkala, a u njegovom nedostatku nekoliko belanceta. U taj rastvor potopi se pređa, malo odstoji, pa se zatim dobro rastresa, prostire i suši.


Tkanje

Počinjalo je kada su se svi ostali poslovi završavali i kada je domaćin već polako počinjao da razmišlja o setvi nove konoplje. Tako je konoplja angažovala ljude tokom cele godine. Za tkanje je konstruisan razboj ili, kako ga u Timočkoj krajini zovu, drvlje. Sastoji se od dva jednaka osnovna drvena dela spojena sa nekoliko poprečnih gredica. Pored toga ima niz delova koji omogućavaju da spretna tkalja na njemu izradi i najfinije tkanine. Tkanje je uvek imalo posebne čari. Tkanje na neki način zaokružuje proces proizvodnje i prerade konoplje. Rezultati su tu, i to vrlo opipljivi. Svi će ponešto dobiti. Gazda dobija pokrovce-prekrivače za svoje konje. To je za njega vrlo značajno. Domaćica će osvežiti kuću ponekim novim stolnjakom, drugačijim, lepšim od onih koje je ranije tkala. Ostaviće i koju novu krparu. U porodici će najviše dobiti devojka, pogotovu ako je već stasala za udaju. Njeni su stolnjaci, peškiri, krevetski čaršavi, platno za slamaricu. Višak će se prodati, a za dobijeni novac devojci će se kupiti ono što se ne može proizvesti u kući: suknje, mašne, čipke i ostalo. U kući će ostati i džakovi, bar jedan broj njih, ponjave, manje i veće, koje u kući uvek dobro dođu, i drugo. Neke vrste platna su se i nakon tkanja izbeljivale. Ženama je posebno stalo do te beline. Za beljenje se koristilo belilo, ali i sunce. Platno bi se rasprostrlo po ledini i polivalo vodom. Utkani ukrasi na čaršavima pre toga bi se zašivali da ne izblede. Svi ti poslovi, teški, naporni, prijatni i manje prijatni, bili su na kraju krunisani tako značajnim, ritualnim poslom: slaganjem devojačkog miraza u orman. To je poseban događaj. Peškiri, čaršavi, rublje i sve ostalo što je predstavljalo miraz i kao takvo se u ormane slagalo, moralo je tamo i ostati. Devojačka sprema se nasleđivala samo po ženskoj liniji. Naslednici su bili samo potomci po preslici, kako se to slikovito govorilo, to jest ženska deca.




iz knjige "Konoplji hvala", izvodi iz poglavlja

Jan Kišgeci