Koliko je svetlost važna govori, na primer, sledeće poređenje istorijskih fakata. Pre više od 4500 godina, kako piše u istorijskim spisima, zemljoradnici drevnog carstva Sumera između reka Tigra i Eufrata dobijali su prinose pšenice oko 5 t/ha. Zemljoradnja se obavljala uz zalivanje, a njive Sumera su bile na ledinama starih gradskih smetlišta, na zemljištu koje je bilo zasićeno živim zemljišnim organizmima.


Pre 250 godina, carski baštovan Ekleben, u predgrađu Sankt-Peterburga, prema podacima koje je ostavio M. V. Lomonosov, dobijao je prinose pšenice oko 3000 c/ha! Nisam pogrešio u broju nula – baš tri hiljade centera po hektaru ( jedan cener je oko 50 kg ). Svoje njive Ekleben je takođe imao na bivšim gradskim smetlištima, a zalivanje se u dovoljnoj meri ostvarivalo putem atmosferskih padavina. U rečnoj dolini, koja je skoro subtropska, a kod Sankt-Peterburga, u ozloglašenoj „zoni rizične zemljoradnje“, a prinosi u toj zoni deset puta veći, nego kod Sumera.


O čemu se radi? Zašto takva razlika između severa i juga u korist severa?

Stvar je u tome što dan isto traje koliko i noć, a u Sant-Peterburgu 2,5 meseca traju „bele noći“, kada sunce samo za kratko vreme zalazi za horizont. Zapravo samo obiljem svetlosti može biti objašnjena ova razlika u prinosima. Čak i surova klima u Eklebenovoj „zoni“ nije zasmetala prinosima. Pa i Dokučajev među dobrima, koja je priroda podarila čoveku, nije pominjao ni klimu, ni vremenske prilike, ni prosečnu temperaturu za vreme vegetacije biljaka. Navedeni podaci potvrđuju da su termin „zona rizične zemljoradnje“ izmislili laici, koji su ovim terminom skrivali svoje neumenje i neznanje, što se obrade zemlje tiče i efikasnosti vođenja poljoprivrede.



Nauka je dokazala da atmosferski vazduh sadrži u sebi oko 78% azota, 16% kiseonika, 0,03% ugljendioksida, a sve ostalo je lepeza Mendeljejevog sistema elemenata. Biljke se, bukvalno, kupaju u azotu, a u isto vreme srpski zemljoradnici nastavljaju revnosno da kljukaju svoje useve azotnim mineralnim đubrivima. Zemljišni organizmi uvlače atmosferski azot u zemljišne rastvore. I, ako je zemljište rastresito i vazduh može slobodno da prodire, a u tlu je ogroman broj živih organizama, onda za azotna đubriva nema nekakve potrebe. Pa ni Ekleben, ni drevni Sumeri nisu imali mineralnih đubriva, a prinosi su im bili desetine pa i stotine puta veći nego kod savremenih zemljoradnika. Zar to nije razlog da se zamisle savremeni baštovani, da li pravilno vode svoja baštovanstva?


Pošto se prinosi obezbeđuju 92-98% svetlošću sunca i atmosferskim vazduhom, osim rastresitosti zemlje, u kojoj obitava korenje biljaka, potrebno je obezbediti nadzemnom delu biljaka uslove za dužu osvetljenost sunčevim zracima i strujanje vazduha oko svake biljke. Na našim njivama traktore pokreću agregati bilo uzduž ili popreko njivskih puteva, tako je traktoristima lakše da drže orjentir. Baštovan sadi svoje kulture kako njemu odgovara. A da bi se postigli dobri prinosi, uz obezbeđenje nadzemnog dela biljaka kako je gore rečeno, treba postupati kako savetuje američki naučnik, doktor Mitlajder (hvala mu za jednostavne i razumljive savete), treba useve sejati (ili saditi) u smeru sever – jug, obezbediti između leja širok prostor, da bi svaki red bio krajnji.


To se može ostvariti ako u lejama posejemo (posadimo) samo dva reda. Skoro svaki baštovan je imao mogućnost da posmatra da, ako su biljke posejane u lejama u nekoliko redova, onda su u krajnjim redovima biljke krupnije i naprednije (i rodnije), nego biljke po sredini leje. One, kao krajne, dobijaju više svetlosti i, naravno, više vazduha.