Ruski naučnik Dokučajev je tvrdio:

"Nema loše zemlje, ima samo loših gazda ".

To znači da plodnost bilo kog zemljišta zavisi od toga kako ovaj ili onaj gazda obrađuje svoju zemlju. Svima je poznato da biljke dobijaju hranu - razne rastvore hemiskih elemenata, iz zemljišnih minerala. I bilo koje zemljište, peskovito, glinasto, suglinasto, tresetno i drugo, to je, ustvari, konglomerat minerala. A ti minerali su složena jedinjenja najrazličitijih hemijskih elemenata, predstavljeni celom tabelom Mendeljejeva, sa različitim količinskim odnosom. A to pa znači da svako zemljište sadrži minerale, odnosno jedinjenja hemijskih elemenata, neophodna za rast biljaka.


Zbog čega biljke nejednako rastu i donose nejednake prinose?


Stvar je u tome što se zemljišni minerali praktično ne rastvaraju u običnoj vodi, snežnici, kišnici, ili polivnoj. Zato hemijski elementi, odnosno minerali, ne dolaze u površinske vodene rastvore i ne postaju biljna hrana. Minerali se rastvaraju samo putem organskih kiselina, a te kiseline proizvode živi organizmi - mikrobi, bakterije, gljivice, plesan, mikroalge, razni crvi, gliste, stonoge i ostali stanovnici tla. Ta živa zemljišna sredina se hrani organikom (kompostom) i udiše atmosferski vazduh koji sadrži kiseonik, azot, ugljendioksid, vodu i mnoge elemente sa Mendeljejeve tabele.


U procesu prerade organike (komposta), zemljišni organizmi razlažu u zemljištu složene organske kiseline koje rastvaraju zemljišne minerale, transformišući ih u vodene zemljišne rastvore. Osim toga, zemljišni mikroorganizmi procesom življenja vezuju svojim izlučevinama, znači sa zemljišnim rastvorima, elemente vazdušne atmosfere, koju udišu (pre svega azot, kojeg u vazduhu ima oko 78%).


Različita zemljišta (peskovita, supeskovita, glinasta, suglinasta, tresetna i ostala ) u različitom stepenu su pogodna za život ovih ili onih zemljišnih
organizama. Populacija ovih organizama u raznim zemljištima je različita i po sastavu i po količini. Zato se u tim zemljištima formiraju strukturalno različiti mineralni rastvori. Upravo zbog toga na različitim parcelama biljke različito rastu i razvijaju se i donose različite prinose.



Pedologija smatra da je plodno zemljište ono koje:

- ima najmanje 7% humusa,

- ima u svom sastavu dovoljan broj aerobnih (kojima je za život potreban kiseonik) i anaerobnih (kojima nije za život potreban kiseonik) živih organizama i druge živadi;

- je rastresito, sposobno da propušta atmosferski vazduh i vodu od padavina;

- koje je sposobno da zadrži vlagu u sloju korenja, ne dozvoljavajući vlazi da propada u niže slojeve i da odlazi sa zemljišnim vodama na površinu, na površinu leje, i da ispari u atmosferu;

- ne "pliva" posle zalivanja i atmosferskih padavina;

- koje uvek ima hrane za zemljišne mikroorganizme.


Bilo koje zemljište može takvim stvoriti dobar gazda bez naročitih fizičkih naprezanja i trošenja novčanih sredstava, ako živi u slozi sa prirodom i ako bude primenjivao na svojoj zemlji agrotehniku prirodne zemljoradnje.


1. Humus - to su dalje nerazloživi organski ostaci zemljišnih organizama i njihovih izlučevina. On nije hrana za biljke. Osnovna njegova zasluga je u tome što čini podlogu rastresitom, pa tako omogućava dotok atmosferskog vazduha i vlage od padavina, jer se sastoji od granula (kaprolita), a masa mu se sastoji od 50% praznine između njih. Te praznine omogućavaju protok vazduha i vlage od padavina u zemljište. Te iste praznine omogućavaju korenju biljaka brži razvoj u potrazi za hranom. Što je deblji sloj zemljišta, u kojem se nalazi humus, to više hrane mogu naći biljke, a što je više u zemlji humusa, to više prinosa ubira dobar gazda, ako se postarao za sve to.



2. Aerobni i anaerobni mikroorganizmi zemljišni stvaraju u zemljištu humus i što ih više ima u zemljištu, oni sve više razlažu u njoj organskih kiselina, samim tim je u zemlji sve više razlozenih minerala i hrane za biljke, zemlja je plodorodnija, samim tim su i veći očekivani prinosi kultura. Dobar domaćin mora da brine o tome, da omogući u zemljištu život što veće populacije živih zemljišnih organizama u proleće, leto i u jesen; u proleće - što ranije, u jesen - što kasnije. Obrada zemljišta sa prevrtanjem busena ašovom ili plugom dovodi do uništenja aerobnih i anaerobnih stanovnika tla; do toga dovodi i primena "na dušak" (odjednom) mineralnih đubriva. Za očuvanje u zemljištu živih organizama dobar domaćin ne treba da obrađuje zemlju prevrtanjem busena, ne treba da primenjuje nikakva hemijska đubriva i sredstva za zaštitu od štetočina i bolesti. On mora da shvati da ne treba da hrani biljke, već žive organizme u zemlji. Hranjenje tih organizama na malim površinama, baštama, ne sme se vršiti sirovim stajnjakom, ne sme se zakopavati u zemlju previše sirovih siderata (zeleno đubrivo), (u njihovom okruženju uništva se previše aerobne populacije živih organizama), već
organskim kompostom, pripremljenim od organskih otpadaka iz bašte, kuhinje, od domaćih životinja. Stajnjak i siderati mogu biti primenjeni, ako se pri njihovom unošenju u zemljište deo bašte, na koju se unosi, ostavi godinu dana da se "odmara".



3. Mikroorganizmi, koji žive u zemljištu, za prolećno-letnji-jesenji period jedu korenje biljaka, izraslih na lejama u svim slojevima. Namesto korenja u zemlji nastaju tunelčići preko kojih u tlo dolazi vazduh i vlaga. Od razloženog korenja na raznim nivoima zemljišta nastaje humus, i zemljište postaje rastresito do dubine prostiranja korenja uginulih biljaka. Ova dubina je mnogo bolja nego što bi bilo urađeno ašovom ili plugom. Iz godine u godinu, ako domaćin ne ometa prirodu ašovima i plugovima, tih "tunela-prolaza" i humusa u zemljištu biće sve više, zemlja će bivati sve rastresitija i plodnija.



4. Kako je već ranije rečeno, humus ima vrlo korisno svojstvo plodnosti: njegove čestice, granule, imaju u omotu električni naboj. Takvo svojstvo nemaju
obične mineralne čestice iz zemljišta. Pod dejstvom eletroteže na površinu čestica humusa se lepe i pričvršćuju, stvarajući opnu, zemljišni mineralni rastvori. Ova teža ne dozvoljava da mineralni rastvori cure u niže slojeve zemljišta i odu iz leja u podzemne vode, a takođe im ne dozvoljava da se penju kapilarima grunta na površinu leja i odatle da ispare u atmosferu, ostavljajući na površini mineralne soli, koje obrazuju čvrstu koru , koja ne propušta ni vazduh ni vlagu. Humusne čestice zadržavaju na svojoj površini zemljišnih rastvora sedam puta više, nego što je njihova masa (težina). Što je više humusa u zemlji, to se više mineralnih rastvora zadržava u korenasto sloju leja, samim tim, bolje se i potpunije hrane kulture.

U atmosferskom vazduhu uvek ima vlage, koja zajedno sa njim prodire u zemljište, ako je rastresito. Ova vlaga se stalno kondezuje na česticama grunta, koje su hladnije od atmosfere. Ova vlaga pospešuje razlaganje zemljišnih minerala, koji se talože na površinama humusnih čestica i stalno nadoknađuje onaj deo supstanci, koji je potrošilo korenje biljaka. Ustvari, tako se u prirodi vrši takozvano "suvo" zalivanje. A to, opet, znači, što je više u zemljištu humusa, to manje biljkama treba zalivanja ili atmosferskih padavina. Šta više, što je toplije, to se više taloži u zemljištu vlage metodom "suvog" zalivanja. Ukoliko je u zemljištu više
humusa, vlaga i rastvori se ne penju na površinu leje, na njoj se ne formira kora od mineralnih soli koja zatvara propuste za vazduh i vlagu. Time se bašta oslobađa kopanja i oranja posle svake kiše ili zalivanja.


Znači, baštovan, koji nema mogućnosti da drži deo bašte neobrađen, mora primeniti mere popune i uvećanja humusa u svojoj bašti unošenjem i u proleće, i u jesen, organskog komposta, a ne sirovog stajnjaka i mineralnih đubriva.