Solanum muricatum



Zemlja porekla pepina (solanum pepino, Solanum muricatum) je verovatno Peru ili Kolumbija. Odatle se raširio po celoj latinskoj Americi, pa čak i van nje. Danas se najviše uzgaja u Boliviji, Ekvadoru i na Novom Zelandu.


Pepino je u Evropu došao verovatno 1785. godine. Jedan od njegovih prvih uzgajivača je bio Luj XVI. i englesko Kraljevsko baštensko društvo u Keviju (u Londonu).


Južnoamerički Indijanci ga nazivaju cachuma (izgovara se kačuma). Kod nas je zaživeo njegov španski naziv pepino, što u prevodu znači krastavac za salatu. Engleski naziv je melon shrub, što u prevodu znači grm lubenice, bolje karakteriše njegov ukus.


Pepino je žbunasta biljka visoka oko 1 m, u zemlji porekla je to trajno drvo koje se uzgaja čak do visine 2500m n.v. Kod nas se uzgaja samo kao jednogodišnja biljka. Cvetovi liče na cvetove krompira, ljubičasti su ili beli s ljubičastim prugama. Doduše su dvopolni, ali se za bolju letinu preporučuje dodatno oprašivanje (pre svega u staklenicima).


Za baštovane su najzanimljiviji plodovi. Veliki su oko 15 cm, oblikom podsećaju na avokado (veću krušku). Aromatični su i slatkasti. Najčešće su žuti, žutosmeđi, ili sa tamnoljubičastim štraftama, često su bez semena. Jedu se sirovi, kuvani, prženi…


Sirovi se mogu jesti samostalno ili kao voćna salata (razno voće naseckano na komade i pokapano sokom od limuna. Od ostalog voća se moće upotrebiti većina naših i egzotičnih vrsta.) Kuvani pepino se najčešće koristi kao prilog jelu. Prženi pepino je dobar kao glavno jelo. Ako se nekome čini da je pepino bezukusan, može da ga začini redovnim začinima (cimetom, badijanom, anisom; sokom od limuna, nara ili marakuje – dva zadnja spomenuta ploda možete i sami da uzgojite iz semena ). Višak plodova možete staviti u tegle (samostalno ili u kombinaciji sa drugim vrstama – na primer paradajzom, paprikom ili voćem).


Što se zemljišta tiče, pepino je jednako zahtevan kao bilo koje drugo povrće tropskog porekla (npr. paprika, paradajz). Zemljište treba pre svega da bude lako, vazdušasto, hranljivo i stalno vlažno. Prilikom eksperimentalnog uzgajanja se zaključilo da najveću letinu donosi kad je uzgajan u posudama obima 40 litara (za jednu biljku) i kad je zemljište pokriveno crnom folijom (oko 40–45 plodova godišnje).



U suštini se uzgaja isto kao npr. paradajz. Za vreme vegetacije đubrite ga jednom nedeljno. Kao najbolje se pokazalo đubrivo Harmavit (prodaje se u svakoj poljoprivrednoj radnji). Ovim đubrivom možete da đubrite direktno u zemljište ili na list.


Razmnožava se reznicama koje su duge oko 15 cm. Secite ih u februaru – martu. Za brže puštanje korena možete upotrebiti stimulator rasta. Reznice zabodite u pesak u stakleniku ili u stanu. Korenje će pustiti tokom meseca. Mlade biljke počinju da cvetaju tri meseca posle puštanja korenja.


Pepino se može razmnožavati i semenom. Ovaj način je mećutim manje isplativ jer biljke obrazuju samo sitno seme. Osim toga mladice iz semena često rađaju plodove nižeg kvaliteta.


Pepino napadaju iste bolesti i štetočine kao i druge vrste iz iste porodice (paradajz, paprike). Najčešće je to krompirova buđ Phytophthora infestans. Protiv nje možete upotrebiti Kuprikol 50 (u koncentraciji 0,6 %, dakle 60 g na 10 l vode; zaštitni rok tokom kog se plodovi ne smeju konzumirati je 7 dana) ili Dithane M 45 (u koncentraciji 0,2%, dakle 20 g na 10 l vode; zaštitni rok tokom kog se plodovi ne smeju konzumirati je 21 dan). Međutim, korišćenje hemijske zaštite većinom nije potrebno.


Pepino preko zime mora da prezimljava na toplom (u stakleniku, u stanu i sl.). Temperatura ne bi trebala da opada ispod 5 °C. Na proleće od matičnih biljki uzmite reznice i ostavite ih da puste korenje, a stare biljke uništite jer njihovo dalje uzgajanje ne bi bilo rentabilno.




Tekst preuzet sa http://www.botanix.kpr.eu/