Vreme zalivanja u bašti moguće je odrediti tzv. vizuelnom metodom. Uzme se zemlja sa 15 do 20 cm dubine i zgnječi čvrsto u ruci. Ako se ne obrazuje grudva, zemljište je veoma suvo i biljke su oštećene od suše. Ako se obrazuje grudva, ali nije čvrsta, vreme je za zalivanje, a ako se obrazuje čvrsta grudva, zemljište je dovoljno vlažno (70-75% PVK). Ako se iz stisnute grudve pojave kapi vode, zemljište je suvišno vlažno i ponovno zalivanje biće potrebno nakon 7-10 dana.


Temperatura vode za zalivanje treba da je najmanje 19-20°C, najviše 34-35°C, a optimalna oko 25°C. Voda mora biti takvih hemijskih osobina koje dozvoljavaju njeno korišćenje za navodnjavanje, bez većih opasnosti od zaslanjivanja.


Za navodnjavanje su najpogodniji jutarnji časovi, posebno zimi, kada biljka bolje koristi vodu, a isparavanje je slabije i postepeno. Ako je kvalitet vode nepovoljan (mnogo minerala), svake 2-3 godine treba izvršiti ispiranje zemljišta ili promeniti zemljišni supstrat.


Količina vode, vreme i način zalivanja zavise od vrste, sorte i načina gajenja kao i faze rasta. Razlikujemo četiri grupe povrća:

- povrće koje dobro usvaja vodu i intenzivno je troši (cvekla),

- koje dobro usvaja vodu i ekonomično je troši (lubenica, tikve, dinja, paradajz, paprika, pasulj, mrkva, peršun),

- povrće koje slabo usvaja vodu i neekonomično je troši (kupusnjače, plavi patlidžan, krastavac, rotkvica, salata, spanać) i

- vrste koje slabo usvajaju vodu, ali je ekonomično troše (crni i beli luk).


Najveće potrebe biljaka za vodom su u početnim fazama rasta (period rasada) i u fazi plodonošenja i tada vlažnost zemljišta treba da iznosi 80% PVK, a u ostalim periodima vegetacije 70% PVK. Pri tome, na primer, odrasla biljka paradajza potroši na isparavanje oko 2 litre vode a krastavac oko 3 litre vode.


Potreba povrća za vodom zavisi ne samo od vrste, već i od spoljašnjih uslova. Za gajenje povrća u zaštićenom prostom važi osnovno pravilo da biljci stalno treba obezbedivati dovoljno vode, i to u sloju zemljišta u kojem se razvija korenov sistem. Voda za zalivanje mora biti dobrog kvaliteta, a potrebna dnevna količina iznosi prosečno 5 l/m2 površine zaštićenog prostora. Za male objekte dovoljno je obezbediti burad ili cisterne sa kišnicom, a za veću proizvodnju neophodan je izvor kvalitetne vode.



Pre korišćenja kvalitet vode treba ispitati u laboratoriji. Na osnovu analiza, kvalitet vode (prema FAO, 1985) može biti I kategorije i za nju nema ograničenja upotrebe, voda II kategorije najbolje je da se koristi na lakim, srednje lakim do srednje teškim zemljištima (na težim je neophodan sistem drenaže), i vode III kategorije koje se mogu koristiti na lakim i srednje lakim zemljištima, ali je neophodan sistem drenaže.


Za zalivanje se može koristiti atmosferska voda. Kada je krovna konstrukcija čista i oluci ispravni, kišnica (meka voda) je najkvalitetnija voda za zalivanje. Često se koristi bunarska voda koja može biti suviše hladna i tvrda (ako je bunar dubine do 25 m) ili mlaka do topla ako je bunar dubok (preko 70 m), ali može da sadrži i visoke koncentracije soli (K, Na, Mg, Ca) i tada su nepodesne za direktno korišćenje. Vode iz vodotoka su najčešće povoljne za navodnjavanje, ali ih treba koristiti (kao i ostale) tek posle hemijske analize.


U proizvodnji u plastenicima štetne su tvrde vode, odnosno vode sa većom količinom mineralnih materija (nagomilavaju se soli u zemljištu, a na listovima biljaka ostavljaju fleke od soli). Veoma tvrde vode treba omekšati pre korišćenja. To se može uraditi dodavanjem u cisternu kiselog treseta, zatim sumporne kiseline, a najbolje oksalne kiseline (za smanjenje 1 rN tvrdoće dodaje se na 1l vode 22,5 mg oksalne kiseline).




Mimica Kostić-Đorđević dipl.ing.