Poljoprivredno gazdinstvo odgovara svome biću u najboljem smislu te reči, ako može da se shvati kao vrsta individualnosti za sebe. I svako poljoprivredno gazdinstvo bi se moralo približavati (to se ne može postići u celini) tom stanju, da bude jedna u sebi zatvorena individualnost.

To znači, ono bi trebalo omogućiti, da sve što je potrebno za proizvodnju, ima u svojoj poljoprivredi. U osnovi uzeto đubrivo i slično, koje se unosi u poljoprivredno gazdinstvo spolja, trebalo bi se smatrati kao lek jednom obolelom poljoprivrednom gazdinstvu.



Osnova jedne poljoprivredne individualnosti je zemlja (unutrašnji život zemljišta). Zemljište se obično gleda kao nešto mineralno. Najviše zato, što se na njemu obrađuje humus, kao i što se u njega ubacuje đubre, nešto organsko. Tako zemljište sadrži u sebi, ne samo izvestan život, nego je ono već po sebi nešto biljno i u njemu se odvija život.


Na poljoprivrednom gazdinstvu treba da se drži dovoljno veliko stado stoke da se proizvede đubrivo za ishranu zemljišta. Cilj je da se proizvodi hrana za stoku na farmi. Vremenom, sistem za varenje kod životinja se navikne na sopstvenu hranu i vari bolje. Zbog razvitka organa za varenje životinje trebaju biti već od početka njihovog života na gazdinstvu.


Slično je i sa gajenjem biljaka: vrsta žita koja se gaji i reprodukuje puno godina na gazdinstvu, navikne se i pokazuje otpornost na ovo mesto. Takvo seme reaguje bolje na biološke postupke i na sopstveno đubrivo farme. Đubriva koja se koriste treba da budu iz sopstvene proizvodnje, kao i sa ishranom životinja, zemljište se navikve na sopstvena đubriva. Na ovaj način se hrana životinja vraća u zemljište i tako se zatvori krug.


Čovek stvara “organizam” farme po svojim ciljevima i idealima. Što viši i jasniji ideali, jače se oblikuje individualnost farme.