Beli koren je slabo pozatno, bolje reći zaboravljeno, povrće, iako su ga poznavali i stari Grci i Rimljani. Kod nas proizvodnja nije poznata, ali njegov divlji rođak, koji je zastupljen među livadskim biljkama, u kontinentalnom, koristi se u proleće, zajedno sa ostalim samoniklim biljkama.

Gaji se zbog zadeblanog korena, koji je po hranjivoj vrednosti sličan crnom korenu, a ponegde se koristi i mlado lišće i cvetna stabljika, u drugoj godini.

Koren se kuva, dinsta, ili prži u ulju, i služi kao prilog jelu, a od crnog korena se razlikuje po konzistenciji i ukusu, koji podseća na ostrige, pa ga u Americi zovu još i „biljne ostrige“. Mladi listovi se dodaju mešanim salatama, a cvetna stabljika se priprema kao špargla.



Morfološke i biološke osobine

Beli koren je dvogodišnja biljka. U prvoj godini razvije zadebljani koren klinastog oblika, 15 do 30 cm dužine i 2 do 3,5 cm prečnika, na gornjem delu. Svetlokrem je boje, a često ima više manjih korenčića. Unutrašnje tkivo zadebljanog korena je belo i krhko. U provodnim snopovima ima lateks, koji na vazduhu posmeđi, ali je, posle kuvanja, tkivo opet belo.


U vegetativnoj fazi, na skraćenoj stabljici, ima rozetu lišća koje, po obliku, podseća na praziluk, po kojem je vrsta dobila ime. U drugoj godini, razvije se razgranata cvetna stabljika, a na vrhovima grana nosi glavice cvasti, sa po 10 do 15 jezičastih, dvopolnih cvetova, svetloružičaste, do ljubičaste boje. Jednosemeni plod je ahenija klinastog oblika, 12 do 14 mm dug i 1 do 2 mm prečnika. U 1 g ima 60 do 90 plodova, koji su, ujedno, i seme. Prihvatljivu klijavost zadrži, najduže, dve godine.


Minimalna temperatura klijanja je 5 °C, a optimalna za rast u vegetativnoj fazi, 16 do 20 °C. Razvijena biljka dobro podnosi niske temperature i, kod nas, može prezimiti bez zaštite, i u kontinetalnom području. Kod rane prolećne setve, ako je proleće prohladno, deo biljaka može se vernalizovati i isterati cvetnu stabljiku. Za razliku od crnog korena, takve biljke treba iščupati, jer im koren postane drvenast i nije više za upotrebu. Beli koren najbolje uspeva na lakšim zemljištima neutralne, ili blago alkalne, reakcije.



Proizvodnja belog korena

Pošto je, po morfološkim i biološkim osobinama, beli koren vrlo sličan crnom korenu, đubrenje, plodored i mere proizvodnje su, gotovo, istovetne. Može se sejati i nešto ranije od crnog korena, u februaru ili martu, na razmak 30 do 50 cm red od reda, i 10 do 15 cm u redu. Zbog sporog rasta u vegetativnoj fazi, koren je prikladan za vadenje tek u oktobru i novembru, a ako zemlja nije smrznuta, može se vaditi i tokom zime. Uz dobru negu tokom vegetacije, može se postići prinos do 25 t/ha.




Prof. dr Ružica Lešić