Dinja je jednogodišnja zeljasta biljaka iz porodice tikava, sa povijušavim stablom koje nazivamo vreža.

Koren je dobro razvijen i razgranat, a glavni koren dostiže dubinu i preko jednog metra. Najveća masa korenovog sistema nalazi se na dubini od oko 25 - 30 cm, na 4,5 - 6 m površine.

Stablo je šuplje, petougaonog do cilindričnog preseka, maljavo, dužine 2 - 3 m, sa mnoštvom bočnih grana. One se javljaju dvadesetak dana po nicanju, i razvrstavaju se na grane I i II stepena. Postoje i žbunaste sorte sa vrežom dužine 0,4 - 0,5m.

List dinje je prost, mnogo manje urezan nego kod lubenice, sličan listu krastavca, ali sa zaobljenijim vrhovima. Sačinjen je od tri ili pet režnjeva, s obe strane obrastao maljama. Na stablu se razvija list, na svakom kolencu, sa naizmeničnim rasporedom.

Cvet može biti muški, ženski i hermafroditni. Muški cvetovi se javljaju u grozdovima, a ne pojedinačni, kao kod lubenice. Kod dinje su selekcijom stvorene ginoecijus linije, sorte sa ženskim cvetovima, koje mogu da se koriste kao majčinska komponenta u proizvodnji hibrida.

Sorte koje imaju razlužene muške i ženske cvetove na istoj biljci pripadaju monoecijus tipu ekspresije pola, a one koje imaju hermafroditne i mužke cvetove - andromonoecijus.

Klasična, monoecijus ili andromonoecijus biljka dinje formira u toku vegetacije 15 - 25 ženskih (hermafroditnih ) i 160 - 200 muških cvetova.

Plod dinje je bobica ili lažna jagoda i može biti teška od 0,5 - 10 kg. Po obliku dinje mogu biti vrlo različite, duguljaste, loptaste, spljoštene, glatke, mrežaste, krastave, ili režnjevite, jednobojne ili prošarane, belog, žutog ili narandžastog mesa, mirišljave ili ne, suve ili vodene, letnje ili zmske itd.

Seme je duguljasto - eliptično, slično semenu krastavca, ali nešto krupnije, jedrije, zaobljenijeg vrha i ivica, žuće boje. Masa 1000 semenki je 30 - 35 grama, što znači da u kilogramu semena ima od 30 do 35 hiljada semenki. Litar semena (zapreminski ) ima masu od 400 - 500 grama. Klijavost traje od 5 godina. U povoljnim uslovima niče za 5 - 8 dana.

Direktnom setvom, u kućice, po hektaru se potroši od 4 - 6 kg semena. Kada bi se proizvodila iz rasada, bilo bi dovoljno 250 - 300 grama semena za hektar.

U jednom plodu dinje formira se 400 - 600 semenki.



USLOVI USPEVANjA

Svuda tamo gde uspeva lubenica, može i dinja, dakle od 45 stepeni severne geografske širine do 35 južne.

Seme počinje da niče na 14 - 16 S, ali je optimalna temperatura nicanja 25 - 30 S.

Ako usled niskih temperatura zemljišta dinja ne nikne za dvanaest dana, seme istrune, kao i kod lubenice. Mlade, iznikle biljčice, stradaju na temperaturi od + 1 S , a počinju sa životnom aktivnošću tek na temperaturama iznad 10 S.

Optimalne temperature za rast i razviće dinje su 25 - 30 S. Dinja podnosi i velike vrućine, kao retko koja kulturna biljka, pa ne uginjava čak ni na 45 S. Smrt biljke dinje nastupa usled koagulacije proteina tek na 58 S. Toplotna suma u toku vegetacije treba da bude u zavisnosti od sorte, od 2000 - 3500 S. Otpornost dinje prema vrućini je 1,5 puta veća od otpornosti lubenice.

Minimalna temperatura cvetanja je 18 a optimalna 24- 26 S.


Dinja ne može da uspeva bez direktne sunčeve svetlosti. Oblačno i prohladno vreme joj smetaju, tako da u takvim uslovima, ili, ako se obezbedi toplota, a svetlost ostane slaba, nema dobrih rezultata. Za dinju neophodno 1200 časova direktnog sunčevog osvetljavanja biljke tokom vegetacionog perioda.


Rane sorte dinje i lubenice su neutralne u pogledu dužine dnevnog osvetljenja (fotoperioda), dok su srednje kasne i kasne osetljive. I ako dan traje 10 časova, a biljke još nisu procvetale, odlagaće cvetanje sve dok se dan ne produži.






KAKVI SU USLOVI U POGLEDU VLAGE NEOPHODNI ZA RAZVOJ DINjE ?

Dinja dobro uspeva pri ""suvom"" vazduhu, npr. sa relativnom vlažnošću od 60 - 70 % ali zemljište treba da bude optimalno vlažno, mada dinja može da iskoristi i one rezerve vlage iz zemljišta koje su drugim biljkama nedostupne. U ovom pogledu je dinja slična korovskim vrstama - ima koren izuzetno jake usisne moći. Ipak, u sušnim sezonama dinja daje niske prinose, jer u nedostatku vlage cvetovi otpadaju, suše se već zametnuti podovi, a često se dešava i to da plodovi koji ostanu da rastu dobijaju nepravilan oblik i ne postižu dobru težinu, tako da je prinos drastično smanjen, a kvalitet vrlo loš.



DA LI DINjU TREBA NAVODNjAVATI ?

Navodnjavanje je neophodna mera nege u sušnim sezonama. Međutim, treba biti obazriv sa izborom sistema navodnjavanja, jer orošavanje veštačkom kišom omogućuje širenje plamenjače koja može potpuno da uništi usev dinje. Zbog toga je navodnjavanje brazdama jedino prihvatljivo rešenje.

Ako se dinje gaje na međurednom rastojanju od 2 m, onda pri prvom navodnjavanju, dok su biljke još male, brazda treba da bude udaljena 0,7 m od reda, a pri drugom 1 metar, što znači po sredini između dva reda.

Za treće navodnjavanje preporučuju da se navodnjava po sredini svakog drugog polja, jer su do tada vreže porasle pa je i kopanje kanala otežano. Dužina kanala treba da bude do 30 m , što znači da treba predvideti i kanale ili cevi poprečno na pravac redova.



KAKO SE PRIPREMA ZEMLjIŠTE ZA SADNjU DINjE ?

Najpre treba reći da dinja najbolje uspeva na zemljištima približno neutralne reakcije, ali isto tako dobro raste i na blago kiselim, sve do pH 5. Optimalna kiselost zemljišta za dinju je pH 6 - 6,7. Najbolje uspeva na dubokim, humusnim i strukturnim zemljištima kao što su černozem, rečni aluvijumi i livadske crnice. Đubri se stajnjakom, u jesen, pre oranja, 40 - 60 tona po hektaru, kao i mineralni, fosfornim i kalijumovim đubrivima. Bogatstvo zemljišta i đubrenje treba da obezbede 200 - 250 kg/ha fosfora u obliku P2O5 100 - 150 kg/ha kalijuma ( K2O) i 60 - 80 kg azota u nitratnom ili amonijačnom obliku, pored onoga iz stajnjaka.

Sve što je rečeno o đubrenju lubenice, može se primeniti kod dinje. Misli se na đubrenje odžaka, toplih banak i prihranjivanje, što znači da prihranjivanje nije preporučljivo.



DA LI SE I DINjA GAJI IZ RASADA ?

Da, za ranu proizvodnju. Pri tome treba odabrati i ranu sortu. Što se tiče proizvodnje rasada, ista je kao i kod lubenice. Rasađuju se sa starošću rasada od 35 - 40 dana . Kalemljenje ovde nema tako izražene efekte. Inače, dinja se kalemi na tikvu i bundevu. (Cucurbita pepo i C. Maxima ), mada ima podataka da se, zbog fuzarijuma, ranije kalemilo i na Benincasa cerifera, ali samo za gajenje u zaštićenom prostoru.

Rasađivanje dinje isto je kao i kod ostalih biljaka iz familije tikava - presađuje se sa zemljom na žilama, tj. sa zemljom iz saksija ( prečnika 10 - 12 cm ).

Međuredno rastojanje za dinje je isto kao i kod lubenice - 2 m, ali u redu može da se gaju gušće, na svakih 50 cm po jedna biljka, što znači oko 10.000 biljaka po hektaru.

Gajenje dinje u odžake (kućice) treba da obezbedi isti ovaj broj biljaka po hektapu, što znači da će se dobiti niži prinos, pošto 2 - 3 biljke u istoj kućici smetaju jedna drugoj u maksimalnom razvoju. Jednostavno, konkurišu za istu vodu, hranu i vegetacioni prostor.

Za dinje sa izuzetno bujnim vrežama preporučuje se kvadratna sadnja od 120 - 150 x 120 - 150 cm, što znači od 4000 - 7000 biljaka po hektaru.

Pre rasađivanja može da se koristi hebricid treflan ( župilan ), 2 lit / ha. Posle nicanja dinje i korova može se koristiti hebricid Fusilade, 3 lit / ha.

Slika: Dinja u špaliru.
























KAKO SE ŠTITI OD BOLESTI ?

Većina sorti dinje osetljiva je na bolesti plamenjaču (Pseudoperonospora cubensis), ili šugu ili čađavu krast a vost (Cladosporium cucumerianum), antraknozu (Colletotrichum lagenarium ), fuzariozno uvenuće i traheom ikozu (Fusarium solani i Fusarium oxysporum ), pepelnicu (Erysiphe cichoracearum), trulež i propadanje biljaka posle nicanja usled napada gljivica Puthium, Rhizoctonia i Sclerotinia. Pored ovih, gljivičnih, dinju napadaju i virusne bolesti, naročito virus mozaika krastavca.

Protiv gljivičnih bolesti, od kojih su ipak najopasnije plamenjača i pepelnica, dinja se štiti plodoredom, zaprašivanjem semena, navodnjavanjem brazdama, prskanjem protiv plamenjače nekim od sredstava koje su sistemični fungicidi, a protiv pepelnice sredstvima na bazi sumpora.

Od štetočina dinju napadaju larve sovica, Melolontha, rovci, Gryullotalpa, osa dinje Epilochna chrysomelina, larve žičnjaka Elateridae, lisne vaši , grinje, puževi itd ali se retko javlja potreba za zaštitom biljaka od njih, jer u našim uslovima štete nisu ekonomski značajne.

Zbog toga ostaje zaštita od plamenjače (a time i drugih gljivičnih bolesti), jedna od osnovnih i neophodnih mera nege u proizvodnji dinje. Ako se ona ne sprovede na vreme, dinja često ostane bez lišća, a time i plodova.



BERBA

Postoji više tipova sorti dinje kod kojih se ocena zrelosti razlikuje. Neke sorte pri zrenju menjaju boju ploda, npr. od zelene ka žutoj, druge ostaju zelene, ali pod pritiskom prstiju ocenjuje se da su mekane i zrele, a treće se same otkidaju od vreže. Plodove takve sorte treba ubrati pre nego što se sami odvoje, jer obično i pucaju, pa su onda neupotrebljivi. Ocena zrelosti dinje mnogo je lakša nego kod lubenica.

Slika: Simptomi plamenjače dinje.
















Slika:Simptomi pepelnice dinje.
















Slika: Simptomi fitoftore dinje.
















Slika: Virusne promene na listu.


















Tekst preuzet sa http://www.poljoberza.net/