Po mnogim osobinama, beli luk se izdvaja iz grupe lukova. Tretira se kao jednogodišnja vrsta koja se razmnožava vegetativno. U našim uslovima klime i dužine dana, nikada ne donosi seme. Mogao bi se posmatrati i kao višegodišnja biljka ako lukovica ostane u zemlji, iz nje, na proleće raste busen mladog luka, koji ako se ostavi, može da živi nekoliko godina, postepeno se uvećavajući.



Biljka belog luka ima pliticu ili pravo, zakržljalo stablo, iz koga rastu žile (koren), glavica, lažno stablo i pljosnato (linearno–lancetasto) lišće. Glavica je sačinjena od čenova koji se nalaze u pazuhu listova. Naime, iz plitice rastu listovi u koncentričnim krugovima, formirajući u početku , lažno stablo. Čenovi rastu u pazuhu unutrašnjih listova, jer prva 3-4 ponekad i 8 listova se, kasnije, sa zrenjem, suše i omotavaju glavicu. Čenovi imaju svoj čvrsti, kožasti omotač, sočni, jestivi deo i pupoljak. Spoljni čenovi su obično krupniji i povijeni, dok su unutrašnji više pravi, formirani pod pritiskom susednih čenova. To se odnosi na obični beli luk (A. sativum ssp.vulgare ), kod koga se ne javlja cvetonosno stablo.

Beli luk rokambol (Allium sativum ssp. sagittatum )

Drugačija je građa belog luka rokambola. On formira cvetonosno stablo, na kome rađa sitne čenove, koji se mogu isto tako, krupni čenovi običnog belog luka, preneti sa severa na jug, u uslove kratkog dana i visokih temperatura daju biljke koje postepeno dobijaju cvetonosno stablo i pretvaraju se u rokambol. Ova istraživanja dokazuju da se radi o istoj vrsti – A. sativum, ali da različiti ekotipovi u promenjenim uslovima života drugačije reaguju.


Kako se gaji beli luk?

Obični beli luk, koji ne formira cvetonosno stablo, deli se na dva tipa:
- jesenjak i
- proletnjak.

Jesenjak ima veoma krupne glavice i čenove, a sadi se u jesen (polovinom oktobra). Do zime nikne i razvije biljku sa 3-4 lista. Veoma je otporan na mraz, ako je dobro ukorenjen, izdrži i golomrazice od- 25˚ C . Stiže rano u proleće i može se trošiti kao mlad luk. Lažno stablo je debelo i krto, listovi krupni i sočni. Botaničku zrelost dostiže u julu i avgustu, kada se vadi iz zemlje, prosušuje na suncu 2-3 dana, plete u veze i čuva na suvom i promajnom mestu. Jedna glavica je teška od 30-50 grama. Tokom zime brzo gubi vlagu i suši se tako da jesenjak nije dobar za kasnu potrošnju preko zime i proleća.



Proletnjak obrazuje sitniju i žilaviju biljku. Glavica i čenovi su mnogo sitniji nego kod jesenjaka, ali se dobro čuvaju preko zime. Sadi se u proleće, čim može da se izađe u njivu obično početkom marta. Ako se sadi kasno (u maju npr.) često obrazuje “jedince”- glavicu od samo jednog čena. Ovakve glavice, sađene iduće godine na vreme (rano) daju normalne biljke, s više čenova.


Agrotehnika

Beli luk najbolje uspeva na strukturnim plodnim, dubokim, ocednim i nezasenjenim zemljištima. Ako se đubrenje obavlja stajnjakom, dobija se loš kvalitet belog luka. Zbog toga stajnjak treba koristiti obazrivo- u manjim količinama, I to dobro zgoreo. Zato je bolje koristiti kompost, 20-30 tona po hektaru, naravno, pre jesenjeg oranja. Predsetveno, sa pripremom zemljišta, zavisno od njegove plodnosti, treba uneti 100-200 kg azota, 100-200 kg kalijuma i 50-80 kg fosfora, po hektaru. Ukoliko je zemljište siromašno sumporom, potrebno je obogatiti ga i ovim elementom, jer beli luk troši velike količine sumpora. Zbog toga je zgodno koristiti kalijum sulfat, koji onda ima dvostruku ulogu – kao kalijum i sumpor.

U prolećnoj sadnji moguće je korišćenje herbicida treflana (2 l/ha- inkorporacija pre sadnje). U već izniklom i odraslom usevu belog luka moguće je koristiti i herbicid afalon (linuron) ali u manjim dozama (oko 1 kg/ha), i u slučajevima masovne zastupljenosti širokolisnih korova kao što su štir i pepeljuga.



Sadnja belog luka se obavlja ručno. Motikom se otvara brazda u koju se sade dva reda na 20 cm, a zemlja koja se skida tom prilikom koristi se za pokrivanje prethodne brazde sa dva reda. Na svake tri brazde ili 6 redova treba ostaviti razmak od pola metra. Ovako obavljena sadnja, u šestorede trake ili pantljike, omogućava lak pristup biljkama prilikom nege useva u toku vegetacije (plevljenje, okopavanje). U redu se sadi na rastojanju od 10 cm, tako da, u usevu sađenom u trake, ima oko 400.000 biljaka po hektaru. Dubina sadnje treba da bude od 2 do 5 santimetara, a čenovi se ubadaju u zemlju delom kojim su bili srasli za pliticu, iz koga izbijaju žile. S obzirom na različitu krupnoću , računa se da za hektar belog luka treba od 800 do 1.200kg čenova sadnog materijala. Luk se kruni i priprema na parceli , neposredno pred sadnju. Tom prilikom se odbacuju svi oštećeni, oboleli i jako sitni čenovi.

Dobro ih je klasirati po krupnoći i saditi u leje sa ujednačenom krupnoćom, kako bi se dobio luk ujednačenog porasta, bujnosti i krupnoće glavica.

Prinosi belog luka jesenjaka kreću se od 6-12 t/ha, a proletnjaka od 2-4, što sve, opet, zavisi od plodnosti zemljišta, agrotehnike, klime i zdravstvenog stanja useva. Naime, bolesti, a naročito štetočine, mogu mnogo da prorede usev i drastično umanje prinos.

Najvažnije bolesti i štetočine belog luka

Beli luk, kao i crni i praziluk, takođe napada gljivica Peronospora schleideni  koja izaziva plamenjaču. Isto tako beli luk često oboljeva i od rđe koju izaziva gljivica Puccinia porri . Gljivica Botrytis allii  izaziva trulež i nekrozu lažnog stabla i glavice. Ipak, ove i još neke bolesti, nisu tako značajne i ne izazivaju tako velike štete kao plamenjača na crnom luku. Za uslove u Srbiji najveći ekonomski značaj ima štetočina muva belog luka Suillia lurida Meig .

Ova muva prezimi kao odrasi insekt i u rano proleće, čim vreme otopli, obično krajem februara ili početkom marta, izlazi iz skloništa i polaže jaja po zemlji, uz same biljke belog luka. Iz njih se izlegu larve i ubušuju u lažno stablo, hraneći se sočnim, mladim listovima u sredini, prodirući sve dublje, prema glavici. Napadnute biljke naglo zaostaju u porastu, mnoge uginu, a preživele daju neupotrebljive plodove.

Prva generacija larvi napada samo luk jesenjak, ali druga i treća mogu da oštete i proletnjak. Ipak najveće štete prave na luku jesenjaku. Mnoge male parcele budu gotovo uništene, a “normalna” pojava je oštećenje i uništenje 50-75 % biljaka.



Kako se boriti protiv ove štetočine?

Mere borbe protiv muve belog luka još nisu detaljno razrađene. Ipak treba u rano proleće pratiti let muva, i čim se one primete, ili preventivno, čim otopli i luk krene, bez obzira da li su primećene, prskati luk nekim preparatom, insekticidom kao što je mospilan, kako bi se muve, kad dođu na lišće luka da sišu sokove, otrovale. Naravno, ovakva prskanja treba obazrivo izvoditi i voditi računa o karenci, vremenu koje mora da prođe od prskanja do prestanka opasnosti od trovanja čoveka, jer baštovani rano u proleće čupaju i koriste mlad beli luk.

Pošto se jednim tretiranjem nikada ne unište sve štetne muve, treba ga ponoviti 2-3 puta. Uz to, treba se dogovoriti sa susedima koji takođe gaje beli luk i obavljati prskanja na svim parcelama, kako bi se brojnost muva što više smanjila.

Dakle, osnovna mera borbe bila bi blagovremeno prskanje luka insekticidima, u vreme dok muve još nisu položile jaja. Ako su to već učinile, i larve prodrle u biljku, nikakvo prskanje spolja neće otrovati štetočinu.

Preventivna mera borbe protiv muve belog luka bila bi sadnja luka tamo gde dugo godina nije gajena ta biljka, i da u blizini, na nekoliko kilometara, nema belog luka. Na taj način proizvođač “beži” sa lukom daleko od njihovih parazita i štetočina, pa je i manja verovatnoća njihove masovne pojave. Takođe, sadnjom rokambola, koji je otporan izbegavaju se štete.



Berba i čuvanje

Beli luk se bere kad lišće i lažno stablo počinje da se suši. Ako je zemljište mekano, strukturno i ručno čupanje lako, onda se bere tj. vadi čupanjem. Često to nije moguće jer se lažno stablo kida i glavice ostaju u zemlji. Tada se vađenje obavlja motičicom. Na velikim površinama vađenje se obavlja mašinama, slično kao i kod crnog luka. Glavice se čiste od zemlje i klasiraju prema krupnoći i kvalitetu. Oštećene se odvajaju za brzu potrošnju.

Luk sa malih površina, kako se obično kod nas gaji, plete se u vence i suši na promajnom mestu. Hranljive materije iz zelenog lišća i lažnog stabla se premeštaju u glavicu, tako da sve bude sačuvano i iskorišćeno bolje nego kada beli luk ostaje da prezri na parceli, jer tom prilikom, obično usled kiša i prevelike vlažnosti zemljišta, ovojni listovi zrelih glavica pucaju a trulež lako zahvata čenove.

Prosušeni, zreo i zdrav beli luk se najbolje čuva na temperaturama od 8-12˚C , pri relativnoj vlažnosti vazduha od 40-60% ili u hladnjačama na temperaturama od 1-2˚C .