Zeleno đubrenje je takvo poboljšavanje zemlje, koje je veoma efikasno. Leje ili pojedine slobodne redove na lejama treba u septembru zasejati semenom slačice, graorice, jednogodišnje deteline ili mešavine za zeleno đubrenje. Korenje ovih biljaka će do zime rastresti zemlju, a biljke sakupljaju azot koji zatim na korenu ostavljaju kao rezervu. To azotno đubrivo se zatim koristi kod prolećne setve.

Promrzli zeleni delovi u kasnu jesen pokriju i time zaštite tlo. Biljke istovremeno služe i kao hrana životinjama u zemlji i time poboljšavaju humusni sloj zemlje. Na mestima gde je zemlja još tvrda, pre setve se može rastresti vilama. Za dodatno poboljšavanje plodnosti zemlje koja još ne sadrži dovoljno humusa, koriste se isključivo organska đubriva, a nikako mineralna đubriva i hemijska sredstva.




Stajsko đubrivo se u bio-bašti ne koristi zbog loših iskustava. Njegov miris privlači na povrće neke štetočine, a ni njegov sastav, zbog modernog načina gajenja stoke, više nije besprekoran. Ko može da nabavi stajsko đubrivo koje sigurno ne sadrži štetne materije kao što su insekticidi, antibiotici, tragovi hormonskih preparata i slično, treba da ga koristi tek kad je dobro odležano. U jesen se tim đubrivom pospu leje u vrtu.

Ostala đubriva od domaćih životinja stižu u zemlju preko gomile komposta. Njih treba kompostirati između slojeva (otpadaka iz vrta i kuhinje). Svaka, u početku problematična zemlja, možda suviše tvrda, glinovita, nepropusna pomoću nabrojanih metoda i mera postajaće vremenom sve rastresitija i plodnija. Zato nikada ne treba očajavati i na samom početku odustajati jer se navodno »ne isplati« vrtlariti na slaboj zemlji. U takvim slučajevima se naročito preporučuje zeleno đubrenje koje je ovde opisano. Rezultat je u proleće upravo neverovatan: ispod raspalih biljaka, zemlja se preko zime pretvorila u rastresitu i punu života, spremnu za setvu.



Bio-vrtlarstvo, osim drugih koristi, donosi i znatno fizičko olakšanje. Ubuduće više nije potreban najteži posao – okopavanje, podizanje i okretanje teške zemlje. Više umnog – ali zato manje teškog fizičkog rada.

Biljkama u vrtu neophodna je i zavetrina da bi dobro uspevale i napredovale. Zato treba što pre zasaditi redove živice, naročito na istočnoj i severnoj strani vrta. Gusto grmlje bolje razbija i ublažava snagu vetrova nego zatvorene betonske ograde ili zidovi iza kojih se javljaju jaki vrtlozi vetra. Za živu ogradu treba odabrati biljke pogodne za određeno podneblje. (preporučujemo vam vrbicu (Chamaenerion angustifolium L.), jer je njeno lišće veoma zdravo i za vitaminsku ishranu i lečenje i za stoku i za ljude. U proleće rano zazeleni i cele godine ima lepu zelenu masu. Naročito ga voli i lepo jede živina.)

Leje treba da se postavljaju u pravcu istok-zapad. Dužina leja zavisi od veličine vrta, ali i od broja članova porodice. Najbolja je širina od 120 cm. Za stazice treba ostaviti 30 cm između leja. Staze se mogu obložiti pločama od cementa, opekama ili posuti debelim slojem drevnih otpadaka, iverja.

Ako je potrebno proizvesti više hrane nego što može u našoj bašti, a imamo i zasad voća, možemo i tu nešto učiniti. Bio-vrtlari u takvim slučajevima sade pojedine vrste povrća (ne sve vrste, nego najčešće beli luk, ren, jer slatko povrće kao krompir, može da privuče neke štetočine i bolesti) i oko voćaka. Sa kompostom tako hranu dobija korenje drveta i povrća istovremeno i dobro uspeva i jedna i druga vrsta.

Preporučuje se, na primer, beli luk koji svojim mirisom odbija poljske miševe od korena voćke. Salata, radič i kupus takođe dobro uspevaju oko mladih voćaka. Na sunčanoj padini mogu se sa uspehom gajiti špargle, paradajz, crni i beli luk, bosiljak – sve što traži mnogo sunca i toplote. Možete napraviti terasaste leje koje ćete od klizanja zemlje obezbediti starim daskama ili ivičnjacima od cementa, pa čak i kamenjem.

I pored toplog zida kuće može se napraviti uzana leja za paradajz i mirišljavo bilje. Na takvim toplim površinama prinosi su mnogo veći nego na ravnim, pljosnatim lejama. Krompiru je potrebno prilično mesta i zato ga vlasnici malih bašti ne sade, a to je šteta. Jedan mali prostor može se dobro iskoristiti za gajenje ranog krompira najboljeg kvaliteta.

Od starih dasaka (deblje kore i ili polutke drveta) ili drugog materijala treba napraviti okvire veličine otprilike 60 x 60 x 35 cm (ram od dasaka liči na nastavak košnica za pčele, znači ram drveni je bez dna i poklopca). Oni se stave na tlo, a zatim napune zemljom kojoj su dodata jedna trećina sitnog peska i jedna trećina komposta. U jedan takav okvir treba posaditi četiri krompira. Kad zelenilo poraste više od 40 cm u visinu, na prvi okvir treba staviti drugi i napuniti ga istom mešavinom. Leja se može na taj način podići uvis i po treći put. Biljka krompira tako raste u visinu i u gornjim slojevima zemlje isteruje gomolje, a prinos je na minimalnom prostoru relativno veliki. Za ovaj način proizvodnje mogu se upotrebiti i stare auto spoljne gume. Taman obruč oko zemlje i korenja se na suncu dobro zagreva, a u toploj, kompostom bogatoj zemlji, mikrorganizmi brzo prave dobar humus. Ustajalom vodom treba održavati stalnu vlažnost zemlje. Na sličan način neki povećavaju površinu za gajenje biljaka željnih toplote u velikim sudovima od gline, drveta i lima. Važni su otvori na dnu sudova, da bi suvišna voda mogla da otiče.



Krompir gajen na slami
Vrlo je interesantan i lak način gajenja krompira na slami: tlo za sadnju ne treba orati i drljati, nema okopavanja, nagrtanja a i vađenje je veoma lako i jednostavno. Krompir se sadi u proleće kada otopli tako što se krtole poslažu na površinu zemlje u redovima sa razmakom 50 x 50 centimetara. Zatim se krtole pokriju sa slojem stare slame debljine 15 cm. Na slamu se staviJa ugoreli stajnjak, ili koje drugo organsko đubrivo. Na đubrivo se ponovo stavlja sloj slame ili natrulog sena tako da visina humke bude 30-35 cm. I posla oko gajenja krompira više nema dok ne dođe vreme “berbe”.

Posle određenog vremena po sejanu iz slame počinje da prodire klica, a ubrzo se formira i vreže krompira. Do berbe tako gajenog krompira treba da prođe nešto više vremena nego pri klasičnom načinu gajenja, ali je zato prinos veći, krtole veće, čistije i zdravije. Vađenje se vrši tako što se slama odgurne, a krtole pokupe sa zemlje.

Za proizvodnju ranih prolećnih vrsta salate, kao i za uzgajanja sveg rasada, može se napraviti pokrivena topla leja, Leti se na njoj mogu pod delimično podignutim poklopcem gajiti krastavci i lubenice.

Nastavak sledi .



Monahinja Atanasija Rašić, manastir Rukumija
Tekst preuzet sa http://glassacera.wordpress.com