Ren (Armoracoia lapathifolia Gilib) je autohtona vrsta jugoistočne Evrope i zapadne Azije. Iz tih krajeva raširila se u uzgoju na celu Evropu i ostale kontinente.

Otporan je na niske temperature. Reznice se pripremaju u jesen. Pred sadnju reznice se trljaju oštrom jutanom krpom. Najveći prinosi se postižu na plodnim, vlažnim zemljištima, bogatim organskim materijama. Na teškim zemljištima koren je veoma ljut, na peskovitim je bez ukusa, a bez dovoljno vlage je drvenast, neprijatnog ukusa i mirisa.



Podzemno stablo u narodu poznato kao koren rena (Armoracia rusticana fam. Brasicuceae), bogato je šećerima i eteričnim uljem koje mu daje karakterističan ukus i miris.

To je višegodišnja biljka s jako razvijenim korenom. Iz takvoga korena raste jedna ili više uspravnih stabljika, visine i do preko 100 cm. Stabljika je izbrazdana, bridasta, šuplja i u gornjem delu razgranata. Prizemni listovi su izduženi, jajasti, veliki 20 do 40 cm, na dugoj peteljci. U gornjem delu stabljike u vreme razvoja cvetova pojavljuju se mali, sedeći, perasto razdeljeni listovi lancetastog oblika. Cvetovi su dugi i nose velik broj malih, belih cvetova.

U toku jeseni, pre početka gajenja, zemljište se uz obradu đubri stajnjakom (40-50 kg na 10 m²). Svake godine se đubri sa 400-500 grama NPK đubriva na 10 m² u tri navrata (trećina količine):
- u jesen, posle sadnje i
- 30-40 dana posle prvog prihranjivanja (NPK 15:15:15).

Reznice se pripremaju u jesen. Mogu biti kratke (5-10 cm) ili dugačke (15-20 cm), prečnika oko santimetar. Vršni deo reznica (deo korena) seče se pravo, a donji ukoso, da bi u proleće sadnja bila pravilna. Do proleća se reznice čuvaju u podrumu ili spremištu, u vlažnom pesku.

Prilikom površinske pripreme zemljišta naprave se brazde dubine oko 20 cm i na rastojanju oko 70 cm. Pripremljene reznice se sade početkom marta u brazde, u kosom položaju (pazeći da vršni deo bude na gore), na 25-30 cm rastojanja u redu, a zatim se prekriju slojem zemlje (oko 5cm).

Pred sadnju reznice se trljaju oštrom jutanom krpom. Tako se skidaju svi pupoljci, osim vršnog i donjeg. Ovako očišćene reznice se 10-15 dana pre sadnje drže na svetlu, što ubrzava rast pupoljaka. U toku vegetacije, osim prihranjivanja, 3-4 puta se međuredno kultivira i 2-3 puta zaliva.

U julu se može koren rena odgrnuti i oštrom krpom izdanci očistiti od bočnih korenčića, a zatim se biljka ponovo zagrne. Na taj način se dobija kvalitetan prav koren, bez bočnih grana.

Ren se vadi u jesen ali i ne mora.

Od lekovitih i delotvornih supstanci u biljci se nalazi glikozid sinigrin. Koren rena sadrži i jaka eterična ulja, koja kod rendanja izazivaju suzenje i kijanje.


Osim navedenoga, koren rena sadrži i niz drugih supstanci, kao što su: aspargin, arginin, glutamin, aloksurne baze, oksidaze, peroksidaze, sumpor, spojeve sumpora, kalijuma i vitamin C.

Lekovit je, leči grip i kašalj. Pomeša se pola tegle meda sa pola tegle narendanog rena i svako jutro uzima po jedna kašikica.

Kao lekovita biljka ren ima vrlo široku primenu. Pospešuje izlučivanje mokraće, brzo smanjuje upalu mehura, smiruje upalu debelog creva. Bogatstvo vitamina C smiruje skorbut.

Osim lekovitog delovanja koren rena je poznat i kao kuhinjski začin. Koristi se kod pripremanja različitih soseva, kao prilog i sl.

Koren rena upotrebljava se i kod pripremanja različitih kozmetičkih preparata, koji služe za uklanjanje kožnih prištića, sunčanih pega i jetrenih mrlja na koži.



Kocić Svetlana, dipl. ing. voć i vin.