Nakon uklanjanja biljnih ostataka, u zemljištu, ipak ostaju određena hemijska jedinjenja (izlučevine korena ili ostaci razgradnje organske materije) koja, naredne sezone, istoj vrsti ili čak biljkama iz iste botaničke grupe (porodice) ometaju normalan rast i razvoj. Naravno da su tako oslabljene biljčice osetljivije na infekcije različitih patogenih organizama. Ova pojava se naziva zamorenost zemljišta.

Na zamorenost zemljišta su na primer osetljivije kupusnjače (npr. kupus, karfiol, brokoli, kineski kupus), spanać, cvekla, blitva i pasulj, a znatno manje ili gotovo nimalo salata i plodovito povrće (parardajz, paprika). To naravno ne znači da kulture manje osetljive na zamorenost zemljišta smemo više godina uzastopno da gajimo na istom mestu (jer se tu gomilaju određene bolesti i paraziti)! Pritom se najveći i najčešći problemi javljuju u zaštićenom gajenju povrća zato što često na istoj površinu sadimo kulture iz iste botaničke grupe (npr. paradajz, paprika).

U ekološkom gajenju nije dozvoljena primena hemijskih, sintetičkih sredstava za zaštitu bilja, pa se ni zemljište ne sme hemijski sterilisati. Obično se za tu namenu u eko proizvodnji povrća upotrebljavaju biološki fungicidi koji se koriste preventivno preko zemljišta i/ili kao đubrivo krečni azot (kacijum cijanamid) uz najmanju karencu 14 dana.

U biološke razloge poštovanja plodoreda ubrajamo jednolično i prekomerno osiromašivanje zemljišta đubrivima. Stoga nije dobro nekoliko godina uzastopno, na istoj površini, proizvoditi samo vrste povrća s plitkim korenom, npr. salatu, luk, beli luk, pasulj, rotkvicu, matovilac i slično jer većina hranljivih materija iz dubljih slojeva zemljišta ostaje neiskorišćena.

Loš plodored u povrtarstvu dugoročno gledano odgovara jačoj zakorovljenosti proizvodnih površina jer neke vrste u vegetaciji slabije svojom zelenom masom pokrivaju zemljište. Nasuprot tome, biljke koje zahtevaju obradu u više navrata, okopavanje i rastresanje zemljišta smanjuju zaraženost semenjem korova. Dobar plodored pozitivno utiče na strukturu zemlje zato što neke povrtarske vrste sa dubokim korenom rastresaju zemljište, dok druge sa većom lisnom masom vraćaju organsku materiju i tako popravljaju koncentraciju humusa.

Povrće u proseku ima zahteve za osnovnim hranljivim elementima - azotom, fosforom i kalijumom u razmeri N:P:K = 1:0,5:1,5. Ako se za đubrenje koriste samo organska đubriva, njihova razmera hranljivih elemenata nije dugoročno održiva u povrtarstvu, prvenstveno zbog nedostatka kalijuma. Ako se proizvode kulture koje zahtevaju više azota (npr. kupusnjače, krompir, tikvenjače, plodovito povrće), tada bi zbog obogaćivanja zemljišta prirodnim azotom (fiksacijom iz vazduha) u plodoredu trebalo da bude barem 25% mahunarki s periodom rasta dužim od 3 meseca (npr. visoki pasulj, bob, sočivo, odnosno kao naknadni usev lucerka, inkarnatska ili obična detelina).

Pri izboru plodosmene osnovno i jedino pravilo je da na isto mesto uvek sejemo ili sadimo vrste iz iste botaničke porodice u što većem mogućem razmaku! Poželjno je da prosečan razmak između vrsta iste grupe bude barem 3 godine, ali pri tome treba naglasiti da neke grupe povrća zahtevaju veće preporučene razmake u ponovljenom gajenju, dok je neke moguće gajiti i 2 puta godišnje, pa kasnije odredimo veći razmak. Na navedene razmake veliki uticaj imaju fizičko-hemijska svojstva zemljišta, upotreba vrste i količine đubriva, te ukupna količina humusa u zemljištu. Ne postoje čvrsto pisana pravila koja određuju koja grupa povrća je najbolji predusev za drugu botaničku porodicu.

Neki stručni izvori preporučuju redosled u plodoredu koji počinje sa mahunarkama, nakon čega slede kupusnjače. Za njima bi najbolje uspevalo plodovito povrće, pa korenaste vrste, lobodnjače, tikvenjače i lukovičasto povrće. Mnogi autori navode da se mahunarke i lukovičaste vrste ne podnose u plodosmeni jer previše azota nakon mahunarki smeta lukovičastom povrću, a izlučevine lukovičastog povrća zaustavljaju rast simbiotskih bakterija na korenu mahunarki.

Možda je lakše poštovati pravila o gajenju povrća nakon đubrenja organskim đubrivima jer nemaju sve vrste jednake potrebe za hranivima, dok neke izuzetno negativno reaguju ako se ne gaje nakon primene stajskog đubriva. Po pravilu zrelo stajsko đubrivo, razgradnjom u zemljištu, oslobađa hranljive materije naredne tri godine. Stoga se primenjuje pre gajenja povrća koje ima povećane potrebe za hranivima, naročito azotom, a to su na primer kupusnjače, tikvenjače, krompir, kukuruz šećerac i blitva.
Praksa je potvrdila da su veće štete od vršne truleži plodova paprike i paradajza zabeležene na zemljištima gde se preteralo s primenom organskih đubriva! Mahunarke i lukovičasto povrće ne podnose stajsko đubrivo.

Dve godine nakon primene zrelog stajskog đubriva i dalje je bez teškoća moguće gajiti salatu, matovilac, rukolu, rotkvu, rotkvicu, peršun, radič i endiviju. Ekonomski razlozi uvođenja pravilnog plodoreda uglavnom proizilaze iz negativnih posledica zbog smanjenja prinosa, a time i dohotka na gazdinstvu.

Ekonomsko-tehničke razloge opravdavamo dodatnim ulaganjem u više sati mašinskog i ručnog rada na površinama gde se ne poštuju pravila ili s druge strane plodored nije dobro organizovan. Iz svega navedenog proizilazi da je pravilan plodored veoma važan za zdravstveno stanje povrća, ne samo u ekološkoj proizvodnji, već bi se navedenih preporuka trebali pridržavati svi koji povrće proizvode za sopstvene potrebe ili za prodaju.

Na sistem organizacije plodoreda veoma utiču i same potrebe gazdinstva (šta žele da gaje za ishranu svojih članova), njihove ukupne zemljišne površine i usitnjenost parcela. Takođe je važno i to s koliko radne snage u kritičnom periodu raspolaže pojedino tržišno orijentisano gazdinstvo (npr. zahtevi u sadnji, berbi, pranju, sortiranju, pakovanju i slično), pa zato ne postoje čvrsta i propisana pravila kada i šta treba gajiti! Važno je što racionalnije koristiti zemljišne resurse, uravnoteženo prihraniti povrće što većim udelom prirodnih izvora hranljivih materija i pravilnom smenom biljaka smanjiti moguću pojavu štetnih organizama. Seme za proizvodnju povrća, lekovitog i začinskog bilja treba da bude iz ekološke proizvodnje, naročito vegetativni delovi (semenski krompir, beli luk, ren, lukovice).

Kod proizvodnje u zatvorenom prostoru (pod staklom i folijom) zimi je dozvoljeno proizvodne površine održavati zagrejanima na najviše 10ºC, osim kada je reč o proizvodnji sadnica, dopuštena je toplotna izolacija. U istom prostoru veštačka rasveta nije dozvoljena. U zatvorenom prostoru se koriste prekrivači zemljišta koji mogu da se recikliraju. Prekrivači za plastenike moraju da budu na bazi polietilena, polipropilena ili drugih polikarbonata. Upotreba PVC-a (polivinilhlorida) nije dozvoljena. Pri izboru metoda i roka spremanja, kao i u pripremi proizvoda za tržište, potrebno je voditi računa o podsticanju i čuvanju optimalnog kvaliteta proizvoda za ishranu ljudi.

Sveži proizvod je nakon berbe potrebno bez odlaganja, prikladno uskladištiti. Uskladišteni sveži proizvod treba odmah pažljivo prosušiti. Temperatura sušenja lekovitog i aromatičnog bilja zavisi od sadržaja i sastava eteričnog ulja. Začini koji sadrže eterično ulje se ne suše na temperaturi preko 40ºC. Droge (lekovito i začinsko bilje) s glikozidima, alkaloidima i droge sa sluzima suše se na temperaturi preko 40ºC.

Komponente lekovitog bilja koje, pri sušenju, utiču jedna na drugu ne smeju istovremeno da se suše u istim sušarama. Prostor za sušenje i zagrevanje mora biti zatvoren. Za uređenje takvih prostorija nije dozvoljena upotreba ploča od iverice, drvenih delova i pomagala za sušenje, koji su obrađeni štetnim materijama ili zagađeni nedozvoljenim materijama. Zabranjeno je direktno zagrevanje lož uljem, plinom, ugljem, drvetom ili oduzimanje vlage pomoću hemijskih dodataka. Ako je moguće, treba dodatno uključiti solarne ploče.

Nakon pripreme svežeg proizvoda i sušenja, odmah je potrebno obaviti daljnju planiranu preradu. Povrće, lekovito i začinsko bilje se pakuje u ekološku ambalažu. Za pakovanje treba upotrebljavati novu ambalažu. Svako pakovanje mora da bude označeno propisanim znakom ekološkog proizvoda.

Ambalaža za pakovanje mora da osigura očuvanje kvaliteta i svežine, pa mora da bude ekološki prihvatljiva. Nije dopuštena upotreba tanjira od stiropora. Ambalaža od neobrađenog papira ima prednost nad ostalim vrstama ambalaže. Ambalaža od jute dozvoljena je samo kao spoljašnji omotač. Nije dopuštena upotreba ambalaže od PVC-a, te polietilena za mirođije koje sadrže eterična ulja. Polipropilenska i poliuretanska ambalaža može da bude upotrebljena samo u izuzetnim slučajevima. Za finalnu prodaju (mala pakovanja - vrećice) preporučuje se ambalaža od nebeljenog papira. Kao unutrašnji sloj preporučuje se nebeljeni ili pergamentni papir, a dozvoljena je i upotreba polipropilena ili celofana. Kao zamena stakla za povrće i mirođije, pored papira, dopuštena je upotreba polietilena.

Skladišni prostor treba da bude zaštićen od sunčevog svetla, suv i po mogućnosti hladan. Preporučuje se vlažnost vazduha od oko 60% kod temperature od 19ºC. Skladište treba da bude odvojeno od proizvodnih prostora. Zaštita skladišnih prostora od životinjskih štetočina sprovodi se dozvoljenim mehaničkim i biološkim sredstvima. Zabranjena je hemijska i radioaktivna dezinfekcija i dezinsekcija, pranje uskladištenih plodova hemijskim sredstvima za čišćenje, upotreba hemijskih sredstava za sprečavanje klijanja, kao i primena jonizirajućeg (radioaktivnog) zračenja. Umesto tih sredstava potrebno je obavljati potpun nadzor skladištenja, sniženje temperatura (3-5ºC) ili duboko zamrzavanje.


Renata Dragović


Tekst preuzet sa http://www.agroklub.rs/