Prva zona je najintenzivnije korišćen prostor. Tamo stalno boravimo, prolazimo na putu do kuće i sve pored čega svakodnevno prolazimo dobija najviše pažnje. Hrana je nešto što nam svakodnevno treba pa je logično da nam bude pri ruci uvek. Zato uzgoj hrane u permakulturnom domaćinstvu počinje već na kuhinjskom prozoru gde možemo uzgajati začine. Razlika između permakulturne okućnice i onih (na žalost) uobičajenih je što ona nema granice između ukrasnog i korisnog.

Povrće je neverovatno dekorativno, paprike i paradajz su stigli u Evropu najpre kao ukrasne biljke, a tek su se kasnije odomaćile kao hrana. Mnogi stari vrtovi nisu skrivali povrće kao recimo vrt dvorca Vilandry
u Francuskoj, poznat upravo po velikom povrtnjaku oivičenom živom ogradom. Isto tako mogu se lepo kombinovati s prostorom za dečiju igru. Najpoznatiji elementi takvih dečijih povrtnjaka su šatori
za skrivanje po kojima se uspinju penjačice poput visokog pasulja, tikava ili krastavaca.

U permakulturnim vrtovima uvek se nađe i cveće. Neki cvetovi su takođe i jestivi poput dragoljuba, ljubičica, nevena... Drugi odbijaju štetočine (kadifice) privlače korisne insekte ili jednostavno privlače vrtlare. U senovitim delovima možete uzgajati i gljive, a kreativne su i razne kombinacije elemenata gde se uzgoj povrća i voća kombinuje sa uzgojem životinja, sistemom za bolje korišćenje kišnice ili pročišćenih otpadnih voda iz domaćinstva. Dakle, nema izgovora, hrana može rasti gotovo svuda.

Za vrt druge zone kao i ostale elemente gde uzgajamo bilje poput voćnjaka ili šumskog vrta, važno je odabrati dobru lokaciju s obzirom na mikroklimu. Kasnije nam to može uštedeti puno brige oko zaštite bilja jer dobrim provetravanjem možemo izbeći da vlaga ostane unutar zasada i bude dobra osnova za razvitak gljivičnih oboljenja. Najbolje lokacije su tamo gde ima dovoljno sunca, gde vetar lagano struji zahvaljujući dnevno-noćnim cirkulacijama i nema podzemnih voda koje stagniraju ispod površine jer biljke nipošto ne vole „mokre noge“.

Kod biljaka osetljivih na gljivična oboljenja, kao recimo paradajz, nije dobro da je sadnja pregusta jer se vlaga zadržava između biljaka. U nekim krajevima, posebno na krškim terenima ili krovnim vrtovima ograničavajući faktor može biti dubina tla. Za vrt je potreban sloj tla od najmanje 1m. Što je tlo pliće, brže se isušuje za vreme letnjih vrućina i potrebno je svakodnevno zalivanje.




Treba voditi brigu i o kvalitetu tla. U gradovima ili uz puteve i fabrike postoji verovatnoća da je tlo zagađeno teškim metalima. Postoje biljke koje iz tla upijaju zagađenja više od drugih. Ako postoji rizik od zagađenja izbegavajte uzgoj salata, kupusnjača, šargarepe, spanaća, posadite živu ogradu uz mesto
odakle dolazi zagađenje.

Kako u izboru bilja i raznim kombinacijama elemenata permakulturni vrtovi često su kreativni i po oblicima. Klasične ravne gredice mogu biti praktične, recimo u drugoj zoni gde želimo uzgojiti nešto više hrane. Ali ako teren nije ravan i tamo će se bolje uklopiti blago zakrivljene forme koje prate slojeve terena. To najviše zavisi od načina uzgoja i alata/mehanizacije koja se koristi ili ne koristi.

U prvoj zoni vrt možemo oblikovati na razne načine.Visoke gredice, izgrađene kao velike kutije ispunjene zemljom praktične su jer se ne trebamo sagibati da bi smo ih obrađivali. Ako je tlo stalno pokriveno slojem malča ostaće dovoljno vlažno i rahlo i biće nam dovoljan mali ručni alat. Zanimljiv oblik imaju takozvane „ključ gredice“ potkovasto oblikovane oko staze koja ulazi unutar polukruga kako bi svaki deo bio lako dostupan. Time se smanjuje površina potrebna za staze i bolje iskorištava prostor.

U područjima gde je više vetra možemo ih organizovati tako da ulaz bude s južne, toplije strane, a na rubove sadimo više biljke kako bi štitile one osetljivije u sredini. Više "ključ" gredica može se spojiti oko okrugle gredice u središtu i dobiti oblik cveta ili neka vrsta lavirinta. Kod takvog spajanja na rubovima često ostanu trouglovi koje je teže dosegnuti pa će tamo dobro uspevati trajnice ili cveće koje ne traži puno brige.

Spiralni oblici mogu isto tako biti zanimljivi.Raznoliki vrtlarski modeli nude razne varijacije, ne samo u obliku nego i načinu kako je gredica oblikovana. Postoji niz modela koji koriste toplotna svojstva organske materije u raspadanju ili njeno svojstvo da zadržava vlagu. Slaganjem organskog materijala (lišća, organskog otpada iz domaćinstva, slame, stajskog đubriva…) u slojevima koji se na kraju prekriju zemljom, daće povišenu gredicu s „podnim grejanjem“. One se najčešće prave u jesen da bi smo rano na proleće ubrzali setvu. Takve gredice bile su poznate još u Kini gde je tradicionalni model vrtlarenja pod pritiskom mnogobrojnog stanovništva bio prisiljen izvući što više hrane s malog prostora.

Sličan model predstavljaju „Hügelkultur“ visoke gredice. Taj model je takođe bio poznat kao tradicionalan, a Sep Holcer dodatno ga je razvio i uveo kao jedan od najzanimljivijih primera permakulturnog vrtnog dizajna. Unutar gredice smešteni su veliki i manji komadi napola trulog drveta koje se niz godina raspada unutar gredice i odlično zadržava vlagu, a ujedno je i đubri.

Svaki od modela potrebno je prilagoditi klimi i specifičnostima kraja. U područjima gde je klima vlažna i česti su problemi s viškom vlage, bolje su uzdignute gredice s kojih se višak vode sliva. Karton koji ljudi često stavljaju ispod slojeva organskog materijala ili plodne zemlje ovde isto ima svoju funkciju dodatne zaštite od korova. Puno drveta i malč mogu biti sklonište za puževe pa ako nemate patke možda će vam biti lakše vrtlariti direktno na zemlji. U protivnom, u suvim klimama, posebno ako je tlo lake teksture, sa uzdignutih gredica ocediće se i ono malo vlage koja prodre, a karton može sprečiti prodor vlage iz dubljih slojeva i stvoriti nepropusnu barijeru. Zato su gredice obično ulegnute kako bi se voda slivala prema biljkama.




U kontinentalnoj klimi imamo sve to samo u različito doba godine. Od jeseni do proleća često ima mnogo vlage koje se ne možemo rešiti, a leti nastupi suša. Gredice možemo kombinovati tako da prolećne i jesenje oblikujemo na jedan, a letnje na drugi način. U svakom slučaju važno je voditi računa da sa staze možemo dosegnuti 50-70 cm pa gredice ne bi trebale biti preširoke jer će postati nespretne za rad.

Osim gredica biće nam potrebni i neki drugi elementi kako bi nam vrtlarenje bilo ugodno i uspešno. Stazice među gredicama mogu biti različito oblikovane i prekrivene različitim materijalima. Detelina na stazama zadržaće tlo i sprečiti preveliko blato, obogatiće ga azotom i stvoriti prirodni izgled. Otporna je na gaženje ali traži redovno košenje. Staze takođe možemo prekriti drvenim oblicama, šljunkom, kamenim pločama ili nekim drugim materijalom da nam bude lako prolaziti kroz vrt.

Okviri oko gredica mogu biti praktični jer će vrt uvek izgledati uredno. Možete koristiti drvo, stari crep, kamen, zavisno koji materijali su vam dostupni. Ako imate problema s puževima probajte radije s metalnim rubovima zavrnutim spolja kako puževi ne bi mogli ući na gredicu.

Mali plastenici i topla klijališta praktični su za rasad ili mogu produžiti sezonu i omogućiti vam raznoliku ishranu u svako doba godine. Sanduk s peskom ili posebno složena peščana gomila poslužiće kao trap gde zimi možete čuvati korenasto povrće, a naravno, ne možete ni bez radionice. Trebaće vam i prostor za kompostište, najbolje negde u poluseni gdje lako možete svakodnevno prići i isprazniti kuhinjsku kantu, a blizu je i gredicama gde će te koristit kompost.

Strukture za penjačice mogu biti vrlo dekorativan element u vrtu pa umesto običnih kolaca možete imati prave male vrtne skulpture koje ujedno imaju i korisnu funkciju korišćenja vertikalnog prostora. Nemojte zaboraviti ni prostor za odmor da možete napraviti pauzu dok radite, sesti na klupu i
uživati u pogledu na vrt.




Tekst preuzet sa http://www.zmag.hr/