Diskusija o imitiranju stabilnih šumskih sistema dovodi nas do šumskog vrta. Šumski vrt je popularan permakulturni sistem s biljkama trajnicama i onim koje se same rasejavaju. To nije vrt u šumi, jer u šumi za vrt nebi bilo dovoljno svetla (a bez svetla nema ni fotosinteze), nego “vrt” koji svojom strukturom imitira sisteme mladih šuma u kojima među stablima ima dovoljno prostora da Sunčevo svetlo može prodreti čak do tla i tako omogućava i nižim slojevima rastinja nesmetan rast. Možemo reći da je šumski vrt jedno veliko razvedeno rubno područje! Raznolika “šumica” će takođe privući i brojne životinjske vrste, koje će sistem učiniti još samostalnijim i otpornijim.

Napomena: Šumski vrt imitira lokalne biljne zajednice samo u klimama gde bi prirodno, bez uticaja čoveka, prevladale šume. U klimama u kojima to nije slučaj, trebamo imitirati onakve sisteme koji se prirodno pojavljuju na lokaciji. Na prirodnom staništu stepe ima više smisla razvijati trajne žitarice, dok u kršu “šumski” vrt moramo formirati uglavnom od autohtonih mediteranskih biljaka koje mogu dobro uspevati na malo tla i s malo vode.

Šumski vrtovi, odnosno jestive šume, tradicionalan su način sadnje glavnih prehrambenih kultura u mnogim tropskim područjima, kao na primer u Tanzaniji ili u indijskoj državi Kerala. U jugoistočnoj Aziji se još uvek održavaju neki prehrambeni šumarci koji su više stotina godina u vlasništvu istih porodica. U umerenoj klimi je pionir šumskih vrtova bio Robert Hart kome je cilj bio uspostaviti trajan biljni sistem iz kog može dobiti dovoljno hrane za celu godinu, ne u tropima nego u Engleskoj. Način sadnje biljaka, odnosno vertikalne slojeve, izučio je posmatrajući biljne zajednice u prirodi.

Šumski vrt se sadi planski i gotovo sve biljke u njemu imaju prehrambenu ili neku drugu vrednost za nas, a one ostale biramo da rastu kao podrška i zaštita biljkama koje primarno želimo uzgajati. U šumskom vrtu prostor se ne koristi samo horizontalno nego i vertikalno, a biljke se raspoređuju tako da popunjavaju određene vertikalne slojeve i nadzemno i podzemno. Ponekad se dodaje još slojeva kao što su na primer vodene biljke (ako se u sklopu šumskog vrta nalazi i neki potok ili jezerce), te gljive. Gljive, naravno, nisu biljke, ali dobro uspevaju u hladu pa šumski vrt može biti dobro mesto
za uzgoj.





















Nije nužno da svi slojevi budu zastupljeni, to često zavisi od veličine i drugih karakteristika lokacije, ali nužno je da se sade uglavnom trajnice, da se sade u nekoliko vertikalnih slojeva (uzevši u obzir i dubinu korenja), te da se sade u kombinacijama u kojima se biljke međusobno podržavaju, a ne smetaju. Saradnja, a ne konkurencija!

Veličina šumskog vrta može biti proizvoljna, ali nije realno da ćemo moći održavati hektar šumskog vrta, za to su pogodnije šume hrane. Idealna veličina je odprilike 100-2000 m², ali najmanja moguća mera za šumski vrt je samo jedno stablo! U “gredicu” šumskog vrta spada stablo i sve ostalo što uz to stablo sadimo, a sadimo takozvane biljne zadruge.

Biljne zadruge (engl. guilds) se sade kao potpora voćkama - one štite voćku od bolesti i nametnika, sprečavaju rast nepoželjne trave te akumuliraju na površini minerale. Te biljke mogu imati više funkcija, a odabiremo ih tako da sve budu jestive, ili ako nam je do toga stalo, ukrasne. Zapravo i ovde naš odabir biljaka imitira prirodne sisteme, odnosno biljne zadruge koje se u prirodi javljaju u pratnji divljih voćaka. Važno je da su zastupljene sve 4 zadružne grupe, a biramo vrste prema osvetljenosti odnosno zasenjenosti, kvalitetu i kiselosti tla itd.


Šta se sadi oko voćaka iz porodice ruža (rosaceae): jabuka, kruška, šljiva, trešnja, višnja, dunja, marelica, breskva...




1) Lukovice koje ne iskopavamo, nego ih uzgajamo kao trajnice. One mogu biti jestive ili ne, dobro je da imaju što više funkcija, ali glavna funkcija je da suzbijaju travu u rano proleće, jer prve niču iz zemlje. Primer: beli luk, vlašac, medveđi luk, narcis, tulipan, visibaba...

2) Aromatično bilje koje privlači insekte. Naravno da je korisno da se privuku oprašivači, ali takođe i insekti koji kontrolišu štetočine (npr. posebno su važne parazitske osice). Biramo uglavnom trajnice (npr. matičnjak, menta, origano, komorač), ali u redu su i ostale biljke koje insekti vole ukoliko se same
rasejavaju (npr. šargarepa, kopar, krasuljica, mrtva kopriva)

3) Dinamički akumulatori. To su biljke s dubokim korenom koje “rudare” u tlu i crpe teško dostupne hranjive materije na površinu. To su uglavnom trajnice (npr. kiselica, ren, gavez, štavelj, artičoka), ali uredu su i druge ukoliko se same rasejavaju (npr. čičak, cikorija). Primjećujemo da su to velikim delom
povrtnice, a neke su korisne i za malčiranje (npr. gavez, čičak, maslačak).

4) Živi pokrov koji čuva vlagu u tlu i sprečava eroziju. Pokrov može biti od trajnica (npr. šumska jagoda, ljubičica, sedmolist) ili se sadi (npr. dragoljub, batat, puzave tikve), a korisno je i ako
ujedno fiksira azot (npr. detelina).


Napomena: Ovaj popis ne vredi za ostale tipove voćaka. Posebno zahtevni su agrumi, za sve ostale voćke treba proveriti šta raste oko njih u njihovom izvornom okruženju u divljini.




Tekst preuzet sa http://www.zmag.hr/