Plavi patlidžan, Solanum melongena, je biljka iz familije pomoćnica: Solanaceae, roda Solanum, čiji se plodovi često koriste kao povrće u kulinarstvu. Ova biljka je srodna paradajzu i krompiru. Najverovatnije potiče iz Indije, iako postoje podaci o njenoj upotrebi u Iranu 1500 p.n.e. i gajenju u Kini u 5. veku.

Smatra se da su Arapi doneli plavi patlidžan u Evropu između 4. i 7. veka. Danas se plavi patlidžan gaji u celom svetu na preko dva miliona hektara, pri čemu je najveća proizvodnja koncentrisana u nekoliko zemalja. Pet zemalja dominira sa 85% od ukupne svetske proizvodnje: Kina je najveći proizvođač sa 56%, Indija je druga (26%), slede Egipat, Turska i Indonezija. U SAD-u se plavi patlidžan najviše proizvodi u državi Nju Džersi.



Gajenje i bolesti u toku vegetacije

U tropskim i suptropskim klimatskim područjima patlidžan se gaji direktno iz semena, dok u hladnijim područjima bolje uspeva ako se gaji iz rasada. Mnoge bolesti i štetočine koji napadaju druge vrste iz fam. Solanaceae, napadaju i plavi patlidžan u toku vegetacije. Najznačajnije vrste gljiva koje ugrožavaju porast plavog patlidžana su prouzrokovači poleganja: Pythium spp., Phytophthora spp. i Rhizoctonia spp., zatim Verticillium spp., prouzrokovači uvelosti i Phomopsis spp., koje izazivaju uvelost i pegavost.


Uslovi uspevanja

Toplota je jedan od najvažnijih uslova za uspešno gajenje plavog patlidžana. Može se reći da je u tom pogledu sličan paprici, dakle optimalna temperatura za rast i razviće 25 ±7°C. Za vreme oblačnih dana optimalna temperatura je 22°C. Seme najbrže niče na 29°C preko dana i 15°Cnoću. Minimalna temperatura klijanja je 13°C, a biljka prestaje da raste na 8°C, što je donji minimum. Gornja granica rasta je 36°C.

Rasađivanje treba da se obavi kada su dnevne temperature od 18-2°C1. Niske i visoke temperature deluju šokantno na biljku sa koje onda otpadaju cvetovi. Izmrzava na-0,5°C.

Svetlost, u našim klimatskim uslovima, u vreme vegetacije na otvorenom polju, nije ograničavajući faktor za rast i razviće plavog patlidžana. U pogledu reakcije na fotoperiodizam, tj. dužinu dnevnog osvetljenja, smatra se da je ovo fotoneutralna ili biljka kratkog dana. U našim uslovima potreban broj kratkih dana za prelazak svetlosnog stadijuma plavi patlidžan preživi tokom marta, aprila i maja, dakle najvećim delom u zaštićenom prostoru, jer se u tim mesecima dužina dana kreće od 12-13h.



Voda je neophodna za optimalan rast i razviće plavog patlidžana, i u tom pogledu vrlo je sličan paprici. Ipak, bolje crpi vodu iz dubljih slojeva, otporniji su na sušu, a lakše je izvesti mulčiranje.

Zbog svega toga, može se reći da ga zadovoljava broj navodnjavanja manji za trećinu, u odnosu na papriku. Ovo se naročito odnosi na useve iz direktne setve. Optimalna vlažnost zemljišta treba da bude 80% PVK, pogotovu od cvetanja na dalje. Zemljište za gajenje plavog patlidžana treba da bude prirodno, duboko, plodno, strukturno, humusno i toplo, sa mogućnošću navodnjavanja. Najbolje rezultate daje na blago kiselim do neutralnim zemljištima, pH 6,7-7,2, dobro nađubrenim stajskim zgorelim đubrivima. Dakle, pogodna su aluvijalna, baštenska, strukturna zemljišta, černozemi i livadske crnice. U pogledu plodoreda važno je da mu pripada prvo mesto, a ne bi trebalo da dođe na istu parcelu 5-6 godina. Dobri predusevi, mahunarke i okopavine koje nisu iz porodice Solonaceae.

Ne podnosi zabarivanje i zasenjivanje. Za ranu proizvodnju treba izabrati peskovita zemljišta sa blagim nagibom prema jugu...


Tehnika gajenja

Najčešće se gaji iz pikiranog rasada, kao i paprika. Sve što je rečeno o toj proizvodnji, vredi i ovde.

Za ranu proizvodnju setva počinje polovinom februara. Seje se 1-2 grama semena po m2 tople leje, koja se podiže na sloju svežeg stajnjaka pomešanog sa slamom, debljine 45-50 cm. Sloj zemlje u leji treba da je 16-18 cm. Po punjenju leje, čeka se 3-4 dana, da se zagreje. Pre setve seme treba da se protlja sa peskom. Na ovaj način povredi se semenjača koja onda lakše upija vodu i brže niče. U protivnom, nicanje može da traje i 21 dan, pogotovu ako je seme staro. Seje se u dobro pođubrenu, usitnjenu i poravnatu leju, na dubinu od 1-2 cm. Seme se pokriva slojem mešavine humusa i peska, a onda zalije mlakom vodom sa rastvorenim bakarnim reparatima, radi dezinfekcije, pokrije prozorima i asurama. Pri temperaturama od 20-25°C i vlažnosti 70-75%, seme niče za 8-10 dana, dok pri to od 13-14°C niče za 20-25 dana.

Tako, dok ne nikne u leji treba da se održava toplota od 23-25°C, koja se održava blagim provetravanjem. Kad nikne, prozori se malo više otvaraju, tako da u leji bude 17-18°C. Na taj način forsira se rast korena, a zadržava bujanje vegetativne mase.

Pikiranje rasada, bilo u džifi , hranljive kocke ili zemlju u polutoploj leji, obavlja se kada biljka dobije dva stalna lista, na rastojanja od 10 x 10 cm. Da bi se primanje lakše obavlio u pikirištu treba da bude toplo, od 23-25°C.

Nega rasada je uobičajena :
- održavanje optimalne toplote,
- provetravanje,
- zalivanje,
- prihranjivanje (po potrebi),
- plevljenje korova,
- zaštita od bolesti i štetočina.



Štetočine su iste kao i kod paprike – rovci, miševi, lisne vaši, pa su i mere borbe identične.

Nedelju dana pre rasađivanja počinje kaljenje rasada u leji koja ostaje otvorena i noću, ako nema opasnosti od mrazeva.

Proizvodnja rasada se podešava tako da u vreme rasađivanja biljke budu stare 60-65 dana. Rasađivanje se vrši tek polovinom maja meseca, kada dobro otopli, ručno ili sadilicom, na 75×25 cm, po jedna biljka, što znači da se po hektaru posadi 53 330 biljaka. Ovakav međuprostor omogućava mašinsku kultivaciju, mašinama za međurednu obradu kukuruza. Sadnja je slična kao i kod paprike, uspravno, ne dublje od kotiledona.

Rasađivanje u malim baštama obavlja se ručno, u iskopane i zalivene rupe, nagrtanjem mokre zemlje i blata na korenov sistem. Posle toga biljke se zaliju i prepuštaju prirodi – da se prime i rastu.

Pri okopavanju biljke ne treba nagrtati kako bi se koren naterao da raste dublje i tako dobila veća otpornost prema suši. Malčiranje slamom, strugotinom ili bilo kojim drugim materijalom sprečava rast korova, isparavanje vlage i drži toplotu u zoni korenovog sistema.

Rasad može da se proizvodi i u hladnim lejama, plasteniku, setvom oko 20. marta, s tim što se seje ređe, prosečno 3 grama po kvadratnom metru. Mere nege su iste kao i za papriku. Za hektar, iz rasada, treba 300 do 500g semena, a iz direktne setve 2 do 3 kg. Proizvodnja direktnom setvom je ista kao i kod paprikre: uslovi navodnjavanja, idealno ravno, usitnjeno, nezakorovljeno i plodno zemljište, toplota, sunce i vlaga… Seje se na 60x15cm, i to rane sorte ili hibridi.



Pre rasađivanja može da se koristi herbicid treflan (župilan), 1,5l po ha. Nega useva, pored navodnjavanja, prihranjivanja i okopavanja, sastoji se i u zaštiti od krompirove zlatice. Najveće štete nanosi mladim usevima, što znači da zaštita treba da počne ubrzo posle primanja, sve dok karenca zbog berbe ne zaustavi primenu insekticida.


Istim prskanjima biljke mogu da se štite i od plamenjače kako bi se sprečilo sušenje i opadanje listova.

Pored ove, zajednička bolest za paprikom i paradajzom je i zeleno uvenuće. Javljaju se takođe oštećenja ili trulež korena od napada gljivica kao što su Fusarium, Phythium i Rhyzoctonia.

Biljke mogu da obole od antraknoze, pepelnice i fomopsisa. Napadaju ga i bakterije, npr. Pseudomonas solanacerum i Pseudomonas tabaci, neki virusi i nematode. Od insekata, pored krompirove zlatice, štete nanose rovci, grčice, sovice i žičnjaci. Borba protiv ovih bolesti i štetočina ista je kao i pri proizvodnji paprike...


Đubrenje

Slično je kao i za papriku. Zemljište se đubri i u jesen sa 20-40 t/ha stajnjaka i dve trećine fosfora i kalijuma, tako da se obezbedi pristupačnost po 100-200 kg/ha a z o t a , 150-200 kg fosfora i 80-160 kg/ha kalijuma.Jedna trećina fosfora i kalijuma, kao i jedna polovina azota, unosi se u proleće, sa pripremom zemljišta, na dubinu od 10-15 cm.

Drugi način đubrenja bi bio takav što se u jesen pre dubokog oranja zemljište đubri samo sa fosforom i kalijumom (po 200 kg/ha) tako prezimi, u proleće đubri sa 30 t/ha zgorelog stajnjaka i ponovo ore, a azotna, mineralna đubriva se ostave za tri – četri prihranjivanja tokom vegetacije.

Prvo prihranjivanje izvodi se posle rashlađivanja, drugo pri prvom okopavanju, treće u vreme masovnog cvetanja, i četvrto pre druge berbe, uvek sa po 200 kg/ha KAN-a. Tokom avgusta može da se đubri i osokom, 6-8 hiljada litara po hektaru.



Sorte

Postoje mnoge sorte i hibridi, u svim tipovima ploda. Kod nas je proširena i gaji se na oko 90% površina sorta domaći srednje dugi.

Odlikuje se ovalnim oblikom ploda težine 0,7-1,2 kg, izvanrednog potencijala za prinos. Biljka naraste u visinu oko 60-70 cm, ima 3-4 grane sa krupnim lišćem i plodovima.

Poznate su još sorte Delikates, Violet, Blek Beauty, Bugarski 12, Izraelski, Plovdiv 43, Lunga Cannellina, Violeta di Napoli, itd. Sve ove sorte pripadaju zapadnoazijskoj podvrsti S. melongena ssp. occidentale.

Da bi se dobio visok prinos, plavi patlidžan treba često da se bere, na svakih 10-15 dana. Plodovi su sitniji, ali se dobija veći ukupni prinos. Za berbu stiže 120-150 dana od nicanja, a za seme dozreva za 140-150 dana. Bere se makazama ili nožem, jer na dršci ima bodlje. Prinosi se kreću od 40-50 t/ha...


Berba

Plavi patlidžan, Solanum melongena L, bere se u različitim stadijumima razvoja. U zavisnosti od sorte i temperature, vreme od cvetanja do žetve može da traje 10 do 40 dana. Plodovi se uglavnom beru nedozreli, pre nego što se seme poveća i otvrdne. Čvrstina i sjaj ploda su indikatori faze pre zrenja. Plavi patlidžan zrenjem i prezrevanjem postaje gorak. Prilikom branja veoma je česta pojava oštećenja plodova. Oštećena mesta su podložna napadu patogena i time i truljenju. Da bi se to izbeglo preporučuje se da se u toku branja nose pamučne rukavice i da se plodovi odsecaju, a ne čupaju. Plavi patlidžan je veoma osetljiv na uboje i ne može da se transportuje u pretrpanim sanducima.



Čuvanje

Plavi patlidžan može da de čuva do 14 dana jer posle toga brzo gubi kvalitet, a time i ekonomsku vrednost. Posle dve nedelje čuvanja plodovi u skladištu obično počinju da trule. Truljenje je izvesnije ako su u tom periodu plodovi preneti iz optimalnih uslova za čuvanje u ne tako optimalne uslove prodavnice.

Optimalna temperatura i relativna vlažnost za čuvanje plavog patlidžana su 10-12°C i 90-95% RH. Kraće čuvanje i transport na temperaturama koje su ispod ovog okvira koriste se da se spreči gubitak težine plodova, ali ovakav tretman može da prouzrokuje oštećenja od hladnoće.

Plodovi plavog patlidžana su vrlo osetljivi na temperature ispod 10°C. Na temperaturi od 5°C oštećenje od hlađenja se javlja posle 6 dana. Tada se na plodovima javlja šupljikavost, bronzavost površine i tamnjenje semena i mesa. Na oštećenim plodovima vrlo često se razvija i trulež izazvana gljivama iz roda Alternaria.



Dr Ivana Vico, docent
Poljoprivredni fakultet Beograd