Iako je aeroponska tehnologija pronađena još 1930. godine, tek zadnjih nekoliko godina dobija sve veći značaj, naročito u prenaseljenim urbanim sredinama gde nema slobodnih površina za proizvodnju hrane.

Aeroponski sistem je najviša tehnologija u hidroponiji. Hidroponija znači gajenje biljaka bez supstrata, sa korenom u vodenom rastvoru. U aeroponici korenje visi u praznom koritu, ali se kupa u fino raspršenoj hranljivoj izmaglici svakih nekoliko minuta. Prednosti su ogromne. Biljke rastu do 50 % brže nego na supstratu, pa tako pristižu za berbu i 2-3 puta ranije. Na primer, rasad paradajza treba da bude star bar 28 dana za rasađivanje u supstrat, dok u aeroponici je dovoljno 10 dana.

Hranljive materije se nanose direktno na koren biljke, koji mnogo lakše upija hraniva jer ima lako dostupan kiseonik i podstiče se rast sitnih korenčića. Sistem kruženja hranljivog rastvora može da bude potpuno zatvoren, tako da je velika ušteda vode. Nema rizika od bolesti koje se prenose preko zemljišta ili tekućom vodom, a moguće je povećati gustinu sadnje.















Aeroponski sistemi mogu da smanje potrošnju vode za 98 %, upotrebu đubriva za 60 %, upotrebu pesticida za 100 %, a da pri tome daju maksimalne prinose. Biljke gajene u ovom sistemu su takođe pokazale da imaju više minerala i vitamina, što ih čini potencijalno hranljivijim i zdravijim.




Tehnologija je potpuno programirana i automatizovana, čak je moguće premeštanje kompletnog sistema, kao i primena u stambenim uslovima. Zavisno od sistema gajenja, biljke mogu da budu poređane horizontalno ili vertikalno. Nadzemni deo biljke se pridržava za platformu ogrlicom oko donjeg dela stabla ili u perforiranoj saksiji, a koren se kupa u izmaglici.

Suprotno mišljenju da su ove biljke, zbog obilja hrane i vode, nežne i lomljive, one baš zato imaju dovoljnu čvrstinu da iznesu povećan rod. Za ovaj sistem je potrebna pumpa i mikroorošivači – tzv. fogeri. Pritisak vode mora da bude jako visok, kako bi sprejne mlaznice raspršile rastvor na veličinu kapljice 5-50 mikrometara. Što je sitnija kapljica, duže će lebdeti u vazduhu i rastvoriće više kiseonika. Vreme raspršivanja je obično dve sekunde na svakih 1,5-2 minuta, ili jedna sekunda svakog minuta. Istovremeno može u vazduh da se dodaje SO2, što povećava efikasnost fotosinteze.

Glavni nedostatak ovog sistema je što se u poluvlažnoj atmosferi komore javljaju bakterije, tako da se mora vršiti redovna dezinfekcija vodonikperoksidom. Ceo sistem je prilično skup, a zavisi od visokog kvaliteta pumpe visokog pritiska, fogera i tajmera.



Dragomir Radić