Sve je više proizvođača koji pokušavaju da proizvedu nešto novo, nešto isplativije, te se okreću proizvodnji neobičnog i egzotičnog povrća. Za kilogram pšenice - 15 dinara, za kilogram krompira - 30-50 dinara, za kilogram batata - 200 dinara. Računica, odnosno isplativost je poprilično jasna. Osim kao dodatni izvor prihoda poljoprivrednim gazdinstvima, postoji i mogućnost samozapošljavanja. Proizvodnja egzotičnog povrća ne iziskuje velike poljoprivredne površine, a neobrađenog poljoprivrednog zemljišta koje je ekološki prihvatljivo ne manjka, pa uzgoj egzotičnog povrća ima veliki potencijal. Prednosti uzgoja egzotičnog povrća su što uglavnom nema ekonomski štetnih bolesti i štetočina, a transport od proizvođača do kupca je kraći, pa na tržište dolaze kvalitetniji proizvodi.




Kumato paradajz

Kumato je sorta paradajza (Licopersicon licopersicum). Poreklom je sa ostrva Galapagos, a uzgaja se i na obalama Mediterana. Dobijena je ukrštanjem divljeg i domaćeg paradajza bez genetske modifikacije. Seje se u proleće na dobro drenirano tlo i sunčani položaj. Boja ploda varira od tamno braon do zlatnozelene. Plod je slatkog ukusa uz umerenu kiselost. Meso je sočno i čvrste teksture. Ne preporučuje se čuvanje u frižideru zbog gubitka koncentracije fruktoze, a time i ukusa. Koristi se u supama, sosovima i salatama. Vrlo je zdrav i preporučuje se česta konzumacija kao deo zdrave ishrane. Posebno je bogata kalijumom, magnezijumom, vitaminom A i C. Niske je energetske vrednosti - u 150 g sadrži 31 kcal, te nema holesterola i masti. Zbog visokog udela kalijuma, paradajz je izvrstan diuretik jer ubrzava izlučivanje suvišne tečnosti iz tela. Likopen je prirodni antioksidans koji štiti od karcinoma i kardiovaskularnih bolesti. Bolje se apsorbuje jede li se s maslinovim uljem, a osobama osetljivog želudca preporučuje se da ga ogule. Podstiče stvaranje crvenih krvnih zrnaca, te podstiče rad pankreasa (dijabetičari). Sok od paradajza dobar je protiv premorenosti i prevremenog starenja jer čisti i osvežava organizam.



Čokoladne paprike

Ova vrsta paprike, kada sazri, menja boju, te prelazi iz zelene u boju čokolade. Pretpostavlja se da je ova boja kombinacija njihove tamnoljubičaste kože i unutrašnjosti boje cigle. Čokoladne paprike daju visoke prinose te ih odlikuje veoma sladak ukus mesa. Izvrsne su kao dodatak salatama, pa se smatraju gurmanskom poslasticom.



Paradajz "bela lepotica"

Ovaj se paradajz odlikuje srednje bujnim rastom i vrlo izraženom rodnošću, no neobičnim ga čine njeni rebrasti plodovi boje mleka sa crvenkastim prelazima pri dnu. Sočnog je i osvežavajućeg ukusa sa izbalansiranom kiselošću. Vrlo je interesantan za dekorisanje raznih jela. Retka je sorta, a uzgaja se kao i klasičan paradajz. Beli paradajz zahteva istu zaštitu kao i klasičan paradajz, možda malo manje fungicida, a više zalivanja biljke prilikom sadnje.




Jalapenjo čili paprika

Jalapenjo je jedan od najpopularnijih kultivara ljutih papričica. Poreklom je iz Meksika gde se najviše i proizvodi, a intenzivno se uzgaja u celom svetu. Grmolikog je rasta i visine od 60-120 cm. Dužina ploda iznosi od 5-10 cm, a može ih biti 25-35 po biljci. Nisu zahtevni što se tiče vrste tla i klime, ali za uspešan uzgoj zahtevaju dovoljnu količinu vode. Može se uzgajati u posudama na odgovarajućoj temperaturi i tako može živeti mnogo godina. Plodovi se beru u tehnološkoj zrelosti kad su zelene boje. Purpurna crvena boja Jalapenjo papričica u fiziološkoj zrelosti nije toliko poželjna kao što je zelena boja. Stepen ljutine zavisi od načina uzgoja i pripreme, a iznosi od 2,500-10,000 SHU (Scoville heat units). Vrlo je dobar izvor vitamina A, B, kalijuma, magnezijuma i gvožđa. Aktivne materije iz ploda deluju stimulativno na želudac i creva, tj. poboljšavaju probavu. Koristan je učinak na srce i krvne sudove smanjivanjem holesterola u krvi, te je jak antioksidans koji jača imunološki sistem i ubrzava metabolizam. Sok od Jalapenjo papričica koristi se kao lek protiv sezonskih alergija i kardio- vaskularnih oboljenja. Jalapenjo papričice mogu se pripremati na razne načine; od punjenih sa mesom, sirom, morskim plodovima, dinstani, ukiseljeni kao tradicionalno teksaško-meksičko jelo, umotani u slaninu ili testo. Nezaobilazan su sastojak salsa i čili sosa.

Prilikom rukovanja sa svežim Jalapenjo papričicama, pa čak i kod setve, obavezno treba nositi zaštitne rukavice jer može doći do iritacije kože. Takođe treba izbegavati kontakt sa očima prilikom njihove pripreme jer izazivaju bolno pečenje i crvenilo očiju.



Japanski beli patlidžan

Plod japanskog patlidžana potpuno je bele boje i ima oblik jajeta koji opravdava naziv biljke (engleski: eggplant; egg-jaje, plant-biljka) za razliku od običnog patlidžana koji je ljubičaste boje. Biljka obilno rodi, pogotovo ako se plodovi redovno beru. Ponekad plodovi mogu biti i bledo žute boje, ali onda imaju tendenciju da budu gorki. Osim što je ukusno povrće, japanski beli patlidžan može biti ukrasna biljka.



Banana paradajz

Ova vrsta paradajza ima 10 cm duge žute mesnate plodove sa izuzetno debelim mesom. Plodovi su vrlo ukusni i slatki sa malo kiselkastim ukusom. Biljka daje veoma visok prinos. Kao i sve druge vrste paradajza, jede se sveža, a može se služiti i kao salata. Seme se seje u proleće, najbolje ispod stakla. Klijanje traje oko 6-14 dana.



Petrova paprika

Jedna vrsta čili paprike koju često nazivaju i "penis paprike" zbog svog falusnog oblika. Mogu biti crvene i žute boje i srednje su ljute (10,000-23,000 SHU). Ove paprike su veoma retke i ne zna se odakle potiču, ali seme se može kupiti od privatnih uzgajivača i dobavljača. Mogu se koristiti i kao ukrasne biljke.



Plavi krastavac

Plavi krastavac (Decaisnea fargesii) je poreklom sa istočnih Himalaje do centralne Kine. Podnosi temperature i do -20 °C. Raste kao listopadno grmovito malo stablo do 7,5 m visine. Žutozeleni zvonoliki cvetovi, prečnika 3-6 cm, grupisani su u cvatove duge i do pola metra. Plod je mekana zelenkastožuta do plavkasta mahuna dužine oko 10 cm i širine oko 2,5 cm. Unutar ploda nalazi se jestiva transparentna lepljiva mleč sa brojnim pljosnatim crnim semenkama (nalik onima u lubenici), veličine oko pola centimetra u prečniku. Biljka cveta u leto, a plodovi sazrevaju u septembru ili oktobru, zavisno o klimi. Od setve i nicanja do plodonošenja treba proći nekoliko godina. Nicanje traje 1-4 meseca, a najbolja temperatura za nicanje iznosi oko 18 °C. Uspeva na različitim tipovima tla, a najviše mu odgovara glinovito, bogato i vlažno tlo, jer loše podnosi sušne uslove. Voli sunčane i polusenovite položaje, a ne odgovaraju mu hladni vetrovi. Ne zahteva orezivanje, a razmnožava se semenom. Dugi perasti listovi mogu dostići dužinu od 1 m u jesen, te u kombinaciji s plavim plodovima neobičan je prizor u svakom vrtu. Sočna pulpa se najčešće jede sirova. Zbog visokog sadržaja pektina može se koristiti kao sredstvo za želiranje pekmeza, marmelada, želea i sokova.



Jeju dinja

Japanska ili orijentalna dinja (Cucumis melo var. Makuva) . Dinja se razvila od divljih vrsta u Aziji, a njen uzgoj i istoriju su prilično dugi. U Indiji i Kini, orijentalne dinje se uzgajaju još od pre Hrista, a u Evropi su se pojavile u 5. veku. Orijentalna dinja sadrži vitamin E, kalcijum, kalijum, vitamine i folne kiseline, te znatne količine vode. Tokom leta kad se ljudi puno znoje, ovo voće je dobro za gašenje žeđi. Egzotična dinja ima vrlo veliki sadržaj šećera i vrlo malu semenu ložu koja se vrlo lako odvaja od ploda. Izuzetno je sočna, tvrdog belog mesa i slatkastog mirisa. Ima veoma tanku koru i izuzetno dobro podnosi transport, ne puca i može se dugo čuvati.

Lekovitost: pokazala se odlično u lečenju žutice, začepljenja, ima antikancerogeno i laksativno delovanje.



Zlatne tikvice

Zlatne tikvice su jarko žute boje, imaju manje semenki i manje su vodenaste nego druge vrste. Blagog su ukusa i mogu se jesti i sirove i kuvane. Ova vrsta je veoma otporna na bolesti i neće se zaraziti ako je neka druga vrsta, koja se nalazi tik do nje, zaražena.



Žuta lubenica

Osim uobičajenih sorti crvenog mesa, postoje i lubenice koje imaju narandžastu, belu ili žutu boju mesa. Zbog slatkastog ukusa mesa, lubenice se često ubrajaju u voće. Žuta lubenica po hemijskom sastavu je slična crvenoj, ali ne sadrži pigment likopen, te zbog toga nisu toliko delotvorne u borbi protiv slobodnih radikala. Ima veoma ukusno meso koje je slatkastog ukusa, te je veoma interesantna zbog svoje zlatnožute boje.



"Belo čudo"

Beli krastavac (Cucumis sativus) nastao je selekcijom na području SAD-a. U Americi je omiljena sorta, vrlo dobro prihvaćena na tržištu bez obzira na atipičnu belu boju ploda, zbog čega je dobio naziv "belo čudo". Ima veoma tanku ljusku koju nije potrebno guliti. Bez teškoća se može uzgajati u našem klimatskom području. Preporučuje se setva semena tek kad su temperature tla dosta visoke (oko 18 °C) i kad prođe opasnost od kasnih prolećnih mrazeva. Može se uzgajati i u zaštićenim prostorima, a uzgoj može početi krajem zime ili početkom proleća, uz grejanje prostora. Za dobar prinos traži dosta vode i povremeno đubrenje tekućim đubrivima. Osetljiv je na manjak vlage u zemljištu i vazduhu. Može se uzgajati na tlu i konstrukciji, s tim da uzgoj na konstrukciji u početku poskupljuje proizvodnju, ali ima niz prednosti kao što su veći prinos, lepši i ravniji plodovi te lakša berba. Otporniji je na pojavu bolesti za razliku od običnog krastavca. Mladi plodovi belog krastavca, zbog svoje boje, posebno su zanimljivi ako se kod kiseljenja mešaju u tegle sa običnim zelenim krastavcem.




Jagodičasti spanać

Jagodičasti spanać (Chenopodium capitatum) jestiva je jednogodišnja biljka, a kao prastaro evropsko povrće uzgajano je od oko 1800. godine, kad ga je zamenio sadašnji obični spanać, a on je pao u zaborav i preselio se u Aziju. Danas se ponovo vraća na evropske prostore. Ovo je vrlo neobično povrće, koje fascinira svojim izgledom, ali zadovoljava i gurmanske prohteve. Lišće je vrlo ukusno i priprema se na razne načine kao i obični spanać; kuvanjem, dodavanjem u supe, kao salata, a može se i zamrzavati. Jagodice su kao šumske, vrlo dekorativne i jestive. Ukus im je neodređen, pomalo bljutav. Seje se od marta do avgusta na otvoreno. Preporučuje se setva veoma sitnog semena u vremenskim razmacima u vrlo fino usitnjeno tlo, tako da stalno pristiže sveži mladi spanać. Seje se u redove na razmaku 30-40 cm, a u redu 20- 25 cm. Od setve do berbe listova potrebno je 45 dana. Može se uzgajati i u zaštićenim prostorima. U plodoredu bi trebalo izbegavati uzgoj jagodičastog spanaća na istoj površini posle cvekle, blitve i drugih biljaka iz iste porodice. Jagodičasti spanać se može uzgajati i kao neobična atraktivna balkonska saksija.



Ljubičasta blitva

Ovo je prekrasna vrsta blitve koja je poznata i pod nazivom lisnata repa. Listovi su tamnozelene boje i skoro da su potpuno ravni, a stabljika je privlačne ljubičaste boje. Vrlo je otporna i može podneti i vrlo visoke temperature i blaže mrazeve. Može se koristiti kao zamena za spanać.








Lima pasulj

Lima pasulj (Phaseolus lunatus) potiče iz Srednje i Južne Amerike, gde se uzgaja već više od 2500 godina. U tropskim je područjima višegodišnja biljka, ali većinom se uzgaja kao jednogodišnja kultura. Naraste do 4 m u visinu, iako se danas na tržištu mogu naći determinantni grmoliki tipovi visine od 60-90 cm. Mahuna je oblika polumeseca po čemu je vrsta dobila latinsko ime. Duga je 5-15 cm, široka 2-3 cm sa po 2-4 semenke. Semenke su ovalno spljoštene, bele ili svetlozelene, ali mogu biti i crvene, ljubičaste, smeđe ili crne. Postoje dva tipa: krupnozrni i sitnozrni kultivari. Optimalna temperatura za nicanje je 25 °C, a za rast od 15-25 °C. Pri temperaturi od 0 °C strada. Najbolje uspeva na dobro propusnim zemljištima, sa pH 6-7. Kultivari niskog rasta sa belim i svetlozelenim zrnom se najviše uzgajaju za preradu. Seje se kad je temperatura tla oko 20 °C, na razmak 60-90 cm, a u redu 5-10 cm. Mere nege i zaštite su iste kao i za pasulj mahunar. Kako mu je vegetacija do tehnološke zrelosti duža (70-110 dana), potrebno je osigurati navodnjavanje od cvetanja do tehnološke zrelosti. Budući da biljka cveta i razvija mahune postepeno, u jednokratnoj mehanizovanoj berbi ne može se ostvariti ukupni kapacitet rodnosti kultivara. Bere se kad prosečni uzorak mladog zrna ima 60-70% suve materije. Za mehanizovanu berbu koristi se adaptirani kombajn za grašak. Prinos mladog zrna može biti 2-3 t/ha. Uzgoj lima pasulja za fiziološko zrelo zrno je isto kao kod pasulja zrnaša. Koriste se u pripremi raznih supa, variva i jela od mesa.

Lima pasulj ima visok sadržaj proteina, vitamina B i C, te minerala (gvožđe, magnezijum, fosfor, kalijum). Dobar je izvor dijetalnih vlakana te sadrži rastvorljiva vlakna što pomaže regulaciji nivoa šećera u krvi i snižava holesterol. Smanjuje rizik od srčanog i moždanog udara.



Mnogocvetni pasulj

Mnogocvetni pasulj (Phaseolus coccineus) potiče iz Srednje Amerike. Indija i Pakistan su veći proizvođači, a u Evropi veći ekonomski značaj ima u Engleskoj. Osetljiv je na niske temperature i brzo strada od slabog mraza. Za cvetanje i zametanje mahuna poželjna je temperatura od 13- 15 °C. Pri visokim temperaturama i suvom vazduhu odbacuje cvetove. Otporniji je na bolesti i vetar te je pogodan za uzgoj na brdskim područjima. Uzgaja se kao jednogodišnja kultura, a u toplijim krajevima kao višegodišnja. Bujnijeg je rasta od pasulja mahunara te se seje na veći razmak; 1-1,5 m između redova i 60 cm unutar reda. Seje se kada prođe opasnost od prolećnog mraza. Berba je višekratna zbog postepenog sazrevanja pasulja. Mahune se beru 60-80 dana od nicanja i to dva puta nedeljno jer kasnije dobijaju pergamentni sloj i niti na ivicama mahune. Najviše se ceni mlado zrno koje je krupno kao kesten i atraktivne je boje. U SAD-u se zbog atraktivnih cvetova uzgaja kao dekorativna biljka u vrtovima. Osim mladih mahuna i zrna, konzumiraju se i cvetovi kao salata.



Azuki pasulj

Azuki pasulj (Phaseolus angularis) potiče sa Himalaja, a u Kini i Koreji se koristi više od 2000 godina. Kasnije je prenešen u Japan, gde je danas nakon soje druga najraširenija mahunarka. Suva zrna ovalnog su oblika, tamnocrvene ili smeđe boje, veličine oko 0,5 cm. U Japanu ga kuvaju sa šećerom, čime se dobija slatka crvena smesa koja je glavni sastojak mnogih deserata. U azijskoj se kuhinji tradicionalno priprema sa pirinčem u posebnim prilikama. Za poboljšanje probavljivosti, potrebno ga je pre kuvanja namočiti u vodi oko dva sata. Od zrna se pravi brašno ili se mogu upotrebiti u ishrani nakon klijanja. Koristi se za pripremu slatkog testa, preliva za kolače, kolača, slatkih umaka i variva. Danas se koristi u makrobiotičkoj hrani zbog velikog udela belančevina. Kuvan sa pšenicom ili ječmom daje obrok sa izbalansiranim udelom belančevina i ugljenih hidrata. Za razliku od drugih mahunarki sadrži manje masnoća i ulja. Poznat je kao "čistač organizma" jer podstiče izlučivanje štetnih materija. Sadrži vitamine A, B, magnezijum, natrijum, cink i mnoge druge korisne materije.



Mungo pasulj

Mungo pasulj (Phaseolus aureus) se još naziva zelena soja, iako je po svojim osobinama sličniji azuki pasulju nego soji. Poreklom je iz jugoistočne Azije, a oko 90% proizvodnje zastupljeno je u Indiji, Indoneziji i Tajlandu. Jednogodišnja je grmolika biljka kratke vegetacije od 70-140 dana. Može da naraste do 80 cm visine. Koren je razgranat i dopire do 1 m dubine, a redovno ima kvržice simbiotskih bakterija. Mahune su u tehnološkoj zrelosti zelene boje, a u fiziološkoj su crne i dlakave. Osetljiv je na niske temperature, visoku vlagu vazduha i stagnirajuću vodu, a otporan je na visoke temperature i sušu. Uzgaja se na isti način kao niski pasulj zrnaš, a kod nas se može naći još na ostrvima, gde se koristi kuvano zrelo zrno u kombinaciji sa pirinčem. Skrob iz zrna pasulja se koristi za izradu posebne prozirne testenine u tradicionalnoj kineskoj kuhinji. Zrno se melje u fino brašno od kojeg se prave hleb, deserti i glavna jela. Na tržištu je zastupljen poluproizvod- izolovani sojin protein (IMP - Isolated Mung bean Protein), koji je kvalitetan izvor belančevina te je dodatak mnogim prehrambenim proizvodima. Danas u svetu sve se više koriste klice od mungo pasulja, najviše se jedu sirove kao dodatak salatama, a mogu da se kuvaju i prže.

Obiluje vitaminima A, B i C. Belančevine su u zrnu zastupljene sa oko 24% koje su lako svarljive što ga čini pogodnim u ishrani dece i starijih osoba.



Metarske mahune

Pasulj metraš (Vigna seskuipedalis) potiče iz jugoistočne Azije gde je najviše zastupljen. U Evropi se najviše uzgaja u Holandiji i južnoj Francuskoj. Može da naraste do 4 m visine i dosta je bujnog rasta. Za uzgoj su potrebne temperature više od 15 °C. Ima velike potrebe za svetlom, a najbolji je uzgoj tokom letnjih meseci. Mahune su dužine 20-60 cm, a beru se dok su mlade. Dobar je izvor belančevina, vitamina A, B i C, gvožđa, fosfora, kalijuma, magnezijuma i mangana. Sve ove vrste pasulja su vrlo interesantne zbog svoje nutritivne vrednosti i tehnoloških svojstava, te bi zbog toga mogao postati interesantan za komercijalnu poljoprivrednu proizvodnju na porodičnim privredama, ali i za male kućne vrtove.




Maka ili peruanski koren

Biljka maka, botaničkog naziva Lepidium meienii neugledna je i vrlo otporna biljka, crvenkastog korena sličnog rotkvici. Poreklom je iz područja Anda, teritorija današnje Bolivije i Perua, stoga se maka još naziva i peruanski koren, a raste na visini između 2400 i 4400 metara. Prema legendi, Inke su davale svojim ratnicima prah korena make kako bi povećali njihovu snagu i izdržljivost. U Peruu je svake godine sve više površina posađenih makom zbog sve veće potražnje za ovom biljkom. Danas postaje sve popularnija zbog svojih blagotvornih afrodizijačkih svojstava i uopšteno za jačanje organizma. Suv koren make dobro uskladišten može trajati 7 godina. Maka uspeva samo u hladnijoj klimi na zemljištima koja su siromašnija solima. S vremenom se prilagodila te uspešno raste i u nižim predelima toplijih krajeva. Razmnožava se generativno (semenom), te je od sadnje do nicanja potrebno oko 5 dana. Koren make može biti različitih veličina i oblika, pa tako može biti pravougaona, sferna, spljoštena kružna ili trouglasta. Boja korena može biti crvena, ljubičasta, zlatna, crna i zelena. Može se uzgajati zajedno sa krompirom. Da postigne zrelost za branje potrebno joj je 8 do 10 meseci. Maka se koristi za ljudsku ishranu kao sok, brašno, a može se sušiti i pržiti. Može se pripremati i kao kaša ili se u obliku praha pije s mlekom. Takođe je i dobra stočna hrana. Predstavlja glavni izvor energije, jer obiluje belančevinama, vlaknima, ugljenim hidratima, te sadrži oko 10% kalcijuma i značajne količine magnezijuma i kalijuma. Sadrži gvožđe, jod, silicijum, te vitamine tiamin, riboflavin i askorbinsku kiselinu. Inke su hranljivu i lekovitu vrednost korena make poznavali već pre 10 000 godina. U svetu postaje poznat 60-ih godina 20. veka, nakon istraživanja botaničara iz Lime gde je potvrđeno njegovo lekovito delovanje. Koren make se može uzimati svakodnevno i u većim količinama, jer nema nikakvih štetnih nuspojava za razliku od hemijskih preparata. Za vreme trudnoće i dojenja maka se ne sme konzumirati. Osobe koje imaju bolesti žuči i jetre, ili ako imaju visoki pritisak, obavezno se trebaju konsultovati sa lekarom pre korišćenja make. Na tržištu se može naći kao sveža, te u obliku praha i kapsula.

Naučnici maku svrstavaju među adaptogena - sredstva za bolje prilagođavanje organizma. Kao adaptogen, maka povećava telesnu izdržljivost i otpornost prema stresu, teskobi, traumi i iscrpljenosti. Ublažava simptome hormonalnih poremećaja i menopauze, može lečiti sterilnost kod muškaraca (prirodna Viagra), sprečava pojavu rahitisa i osteoporoze, podiže energiju i jača imunološki sistem. Pomaže u borbi protiv sindroma hroničnog umora.



Plavi krompir

Ova vrsta krompira (Solanum vitelote) je potpuno ljubičaste boje, a poreklom je iz Južne Amerike iz područja peruanskih Anda. Plava boja krompira potiče od pigmenta antocijana koji se može naći i u drugim biljkama ljubičaste boje (patlidžan, kupine, višnje, borovnice). Antocijani su poznati kao snažni antioksidansi koji vežu i neutrališu slobodne radikale, sprečavaju štetno delovanje UV zračenja, te imaju antibakterijska svojstva. Ovaj krompir ima ljubičastu pokožicu i meso, a boja se ne gubi ni tokom kuvanja. Kora mu je glatka, a ukusom se ne razlikuje od običnog domaćeg krompira. Može se pripremati na razne načine, kao i krompir. Tako je sa plavim krompirom moguće napraviti zanimljiv pečeni krompir, pire i vrlo zanimljivu krompir salatu. Za uzgoj plavog krompira potrebno je lagano tlo, bogato humusom. Sade se krtole u ​​proleće - krajem marta početkom aprila.



Bela šargarepa

Ova vrsta šargarepe je slatkog ukusa, blaga je i skoro da i nema žilice. Ukus podseća na blagi ukus narandžaste šargarepe i može se koristiti u svim jelima kao i narandžasta. Obzirom da ova šargarepa nema pigmenta, njena nutritivna vrednost je nešto manja, ali sadrži zdrave fitohemikalije.








Ljubičasta šargarepa (crna kraljica)

Šargarepe se mogu svrstati u dve klase - istočne i zapadne. Istočne šargarepe su poreklom iz Azije i obično su ljubičaste ili žute boje sa razgranatim korenjem. Pigment antocijan daje ljubičastu boju šargarepi. Zapadne šargarepe potiču iz Holandije i narandžaste su boje koja potiče od karotena. Šargarepe mogu biti bele, žute, ljubičaste i crvene boje. Šargarepa je vrlo jak prirodni antioksidans, te sadrži preko 400 posto više beta karotena, nego što je propisana dnevna doza za ljudski organizam. Beta karoten jača imunitet i štiti od infekcija i raka. Šargarepa obiluje prehrambenim vlaknima, antioksidansima, mineralima (Mg, Ca, K) te vitaminima C i B. Sadrži visoku količinu šećera (saharozu), te vrlo malo masti ili skroba. Šargarepa se može konzumirati kuvana, pečena ili sirova. Tokom prvih pet meseci skladištenja u šargarepi će se povećati sadržaj vitamina A, a ako je zaštićena od izvora toplote i svetlosti taj sadržaj se može očuvati još naredna tri meseca. Čuvanje šargarepe u blizini voća koje dozrijevanjem proizvodi gas etilen podstiče razvoj terpenoide u šargarepi te postanu gorke. Crna kraljica je šargarepa koja je dobijena ukrštanjem stare vrste crne šargarepe s poznatom nam narandžastom. Po ukusu je slađa, te sadrži više beta karotena od ostalih poznatih vrsta šargarepe. Sadrži antocijan - biljni pigment koji je zaslužan za ljubičaste i plave boje u prirodi - u crnom grožđu, patlidžan, plavom krompiru, itd. Antocijan koji se nalazi u crnoj kraljici oslobađa telo od slobodnih radikala iz ćelija, te učestvuje u procesu izmene energije, regulisanju krvnog pritiska i preventivno deluje na bolesti poput raka te srčanih bolesti. Visoka koncentracija beta karotena daje vrlo važan doprinos zdravlju - od pozitivnog uticaja na zdravlje očiju, kože, kose do usporavanja i sprečavanja rasta kancerogenih ćelija.

Sok od šargarepe u kombinaciji sa sokom od cvekle deluje kao prečišćivač krvi, te sprečava proliv. Ako u taj sok dodamo med tada efikasno lečimo grlo i jačamo imunitet. Takođe, olakšava tegobe kod astme, nervoze, te vodenih i kožnih bolesti.



Bela cvekla

Ovo je bela sorta cvekle koja ima blag i sladak ukus. Bela cvekla je alternativa u kuvanju svetlijih vrsta hrane, obzirom da ne ostavlja mrlje kao obična cvekla. Bogata je gvožđem, magnezijumom, fosforom, kalijumom i manganom.














Lubeničasta rotkvica

Lubeničasta rotkvica ima veliki koren koji može narasti i do veličine košarkaške lopte. Delom je i iz porodice rena, te ima blago ljut ukus. Lubenice rotkvice su, kao što im i samo ime kaže, veoma slične minijaturnim lubenicama. Spoljna pokožica je blago zelene do bele boje dok je unutrašnjost jarko ružičasta. Lubenice rotkvice su bogate askorbinskom i folnom kiselinom te kalijumom, a veoma su dobar izvor i kalcijuma, magnezijuma i bakra.



Jakon

Jakon (Smallanthus sonchifolius) je zeljasta višegodišnja biljka koja raste do 1.5-2.5 m visine. Biljka proizvodi gomolj poznat kao ajkon koji ima prijatan slatkast ukus, a jede se sirov. Prvobitno stanište ajkona je južna Amerika, pa biljka uspeva u velikim klimatskim rasponima, na nadmorskoj visini od 0-3500 m, te na vrlo različitim tipovima tla. Jedino što je osetljiva na mraz. Uzgoj ajkona proširio se na Novi Zeland, Japan, Češku, Rusiju... Kultivari se razlikuju po boji kožice na gomoljima i bojama krtola. Boja mesa varira od krem, svetlo narandžaste do crvene i ljubičaste. Jakon se sadi nov.-jan. u grejanim plastenicima da bi biljke sa sadnjom u maju mogle dostići tehnološku zrelost, za šta je potrebno 9 meseci. Jakon najbolje uspeva u tlu sa visokim sadržajem organske materije i neutralne do blago kisele pH. Razmak biljaka trebao biti 0,6-1,0 m unutar reda i 0,8-1,0 m između redova. Potrebe za vodom su relativno visoke (> 800 mm) i nedostatak vode može imati značajne negativne efekte na prinos, koji u proseku iznosi do 40 t/ha. Nedelju dana nakon berbe, sadržaj krtola može se smanjiti za 30- 40%, stoga se krtole trebaju čuvati u hladnjači kako bi se smanjilo propadanje.

Zdravstvene prednosti jakona

Važno je napomenuti da većina korenastog povrća pohranjuje ugljene hidrate u obliku skroba, a ajkon to čini u obliku inulina, koji prolazi kroz digestivni trakt bez puno kalorija. Zahvaljujući činjenici da oligofruktoza ima malo kalorija (1,5 kcal / g), i ne podiže nivo glukoze u krvi, ajkon mogu konzumirati dijabetičari i gojazne osobe. Jakon ima probiotička svojstva jer pomaže u obnavljanju crevne mikroflore, podsticanjem razvoja bifidobakterija i Bacillus subtilis u debelom crevu, a sadrži i rastvorljiva vlakna, što pomaže da se spreči zatvor. Štaviše, studije pokazuju da oligofruktoza podstiče apsorpciju kalcijuma, smanjuje nivo holesterola, jača imunološki sistem i smanjuje kancerogene lezije u debelom crevu.



Jikam

Jikam (Pachirhizus erosus) korenasto je povrće, koje se tradicionalno uzgaja u Meksiku i Srednjoj Americi. Koristi se sirova ili kuvana, daje delikatnu slatkoću i poslužuje se uz salate ili pomešana s krompirom, no bitno je da nema mnogo kalorija, pa predstavlja omiljeno povrće zdravstveno osveštenih povrtara i kuvara. Biljka je snažna penjačica koja raste i do 15 metara, traži sunce ili polu senku, ali to se može rešiti potpornom konstrukcijom kao kod vinove loze ili kivija, tako da je idealna za nadstrešnice, senice kao dekorativna biljka i zaštita od sunca. Uzgoj Jikama zahteva vreme od 8 meseci, što je duža vegetacije za proizvodnju ukusnih krtola, to je prinos veći u jesen. Za Jikam se preporučuje odabrati mesto sa puno sunca, a rasad se može posaditi na otvorenom, čim to vremenski uslovi dozvole, odnosno kad prođe opasnost od prolećnog mraza. Prostor između biljaka treba biti 35 cm, a daje prinos od 4-5 krtole po biljci. Jikam najbolje uspeva u vlažnom, ali dobro dreniranom tlu. Dobra đubrenje osigurava dobar prinos, a Jikam traži posebno puno kalijuma. Svi nadzemni delovi biljke, uključujući lišće, cvet i semenke su otrovni, a štetočine uglavnom ne napadaju nadzemni deo. Koren mogu napasti zemljišni insekti, kao i svako drugo korenasto povrće. Jikam se takođe može uzgajati u velikim posudama, ako nema mesta u bašti ili želite iskoristiti penjačicu kao ukrasnu biljku. Berbu krtola bolje je obaviti što je kasnije moguće, no svakako pre prvih mrazeva, po mogućnosti 150 dana ili više od vremena presađivanja na otvoreno. To će omogućiti gomoljima dosta vremena da narastu i uđu u tehnološku zrelost. Vreme za vađenje gomolja je kad biljka počne da gubi snagu i pojavljuju se prvi suvi listovi. Gomolji su veliki od 7-14 cm u prečniku, a najbolje ih je vaditi kada je tlo suvo. Jikam ne podnosi temperature kod skladištenja ispod 20 stepeni. To znači da će hladnoća i vlaga u skladištu oštetiti korene. Pravilnim skladištenjem krtole će ostati sveži i ukusni i do pet meseci.



Zaštita egzotičnog povrća

Najčešće bolesti i štetočine egzotičnih povrtnih kultura su pepelnica, plamenjača i trulež ploda, a od insekata im prete lisne vaši. Zaštita je preventivna. Najbolje je biljke prskati jednom u dve nedelje, računajući od cvetanja, a poželjno je da se svaki put folijarno prihrani mikroelementima.




Gabrijela Vrbetić, mag. ing. agr.