Tlo je živo . To je rečenica koja je osnova za razumevanje prirode i poljoprivrede. Tome u prilog ide činjenica da prema nekim istraživanjima prosečna masa živih organizama po hektaru u gornjih 15 cm plodnog tla iznosi: insekata i glista po 1.000 kg, protozoa i alga otprilike po 1.500 kg, različitih bakterija 1.700 kg i gljiva 2.700 kg.

Svi ti organizmi deluju u određenom međuodnosu i učestvuju u razgradnji složenih organskih otpadaka (lišće, stabljike, korenje) do jednostavnijih (humus) koje onda dalje koriste biljke u izgradnji svojih tela te tako nastaje jedan zatvoreni krug. Cilj mi je ipak skrenuti pažnju na gljive tj. "Carstvo gljiva" .

Gljive su organizmi koji imaju: neke osobine biljaka (imaju ćelijski zid koji je različite građe od ćelijskog zida biljaka-celuloza) i neke osobine životinja (koriste gotovu hranu, a u sastav ćelijskog zida ulazi ista supstanca kao u sastav kutikule insekata-hitin). Dakle, gljive su organizmi koji imaju neke osobine biljaka i neke osobine životinja, a nisu ni biljke ni životinje.

Po načinu života mogu biti :

- simbionti - koji žive u zajednici sa mnogim biljnim vrstama gradeći - mikorizu;

- paraziti - koji napadaju žive biljke, životinje, ljude i druge gljive;

- saprobionti - bez čijeg delovanja u prirodi ne bi moglo doći do razlaganja organskih materija biljnog porekla.


Razlikujemo niže i više gljive. Niže gljive su jednoćelijski organizmi, dok je telo viših gljiva organizovano u vidu micelija, što predstavlja specifično končasto vegetativno telo izgrađeno od spleta hifa koja poput paukove mreže, prorasta supstrat i može se prostirati na velikim površinama. Hifa je niz povezanih ćelija gljive koje se granaju u svim pravcima, mogu biti septirane i neseptirane (prisustvo poprečne membrane). Hife su tanje od korenovih dlačica i prodiru puno finije u tlo te ga bolje istražuju i usvajaju iz njega hraniva.

Dokaz da je, za sad, najveće živo biće na svetu gljiva, dali su naučnici iz SAD-a kada su objavili da je to gljiva pronađena u šumskim prostranstvima države Oregon. Ocenili su da telo gljive prožima tlo na površini od 890 ha , po starosti ima oko 2.400 godina , što zaslužuje pažnju!

Naziv mikoriza dolazi od grčkih reči MiCore (gljiva) i rhizos (koren). To je uzajamno koristan simbiotski odnos korenja viših biljaka i gljiva u tlu (neke vrste biljaka ne mogu da klijaju, a ni rastu i razvijaju se bez prisustva gljiva - orhideja, borovnica i brusnica). Postoji više tipova mikorize: endomikoriza, ektomikoriza, ektoendomikoriza te erikoidna i orhidejska mikoriza.




Endomikorizu čine gljivice koje je moguće naći unutar svakog tla tako da 4/5 biljaka na kopnu čine endomikorize. Globalno su raširene po svim kontinentima. Endomikoriza je poznata i pod nazivom arbuskularna mikoriza i vezikularno-arbuskularna mikoriza , prema tvorevinama koje gljive čine unutar ćelija korena biljke domaćina, a u tim tvorevinama se dešava izmena materije. Nemaju poprečne membrane, što olakšava protok hraniva kroz hife. Potiču iz rane istoriji zemljišta te se smatraju vrlo važnim za kolonizaciju kopna biljkama i njihovu evoluciju. Imaju niski stepen specifičnosti u odnosu na biljku domaćina te su stoga vrlo uspešne u preživljavanju. Javljaju se većinom sa zeljastim, ali i drvenastim tropskim biljnim vrstama. Neke od najvažnijih poljoprivrednih kultura koje čine endomikorizu jesu kukuruz , ječam , pšenica , pirinač , leguminoze , voćne vrste , vinova loza , maslina , krompir , paradajz , luk , suncokret , duvan , kafa , čajevac , kaučuk , kakao , banana .

Mali broj biljaka nije sposoban stvoriti endomikorizu te u njih spadaju rodovi i vrste iz porodica Brassicaceae (kupusnjače-kupus, karfiol, brokoli, repa), Chenopodiaceae (lobodnjače-spanać, šećerna repa), Ciperaceae, Cariophillaceae (karanfili-cvekla) i Juncaceae (sitovi) te rod Lupinus .

Endomikoriza je puno raširenija od ektomikorize. Prisutna je i kod velikog broja vrsta koje inače imaju ektomikorizu. Do sad je utvrđeno nešto oko 250 vrsta gljiva koje čine endomikorizu, a spadaju u Glomeromicota . Najvažniji je red Glomerales i porodica Glomeraceae sa najviše korišćenom vrstom u istraživanjima i komercijalnim vakcinama Glomus intraradices .

Ektomikorizu čine gljivice koje obavijaju koren biljke domaćina spolja. Hife gljiva ne prodiru u ćelije korena biljke, ali ih okružuju čineći tzv. Hartigovu mrežu . Ektomikoriza se uglavnom javlja kod drveća, kako šumskog tako i uzgajanih voćki (šljiva, kruška), međutim ustanovljena je i kod nekih monokotiledonih biljaka, te kod papratnjača. Npr. ustanovljena je kod 95% vrsta iz porodica Pinaceae (borovi), 94% vrsta iz porodice Fagaceae (bukve - kesten), 83% vrsta iz porodice Salicaceae (vrbe), te 70% vrsta iz porodice Betulaceae (breze - leska). Utvrđeno je preko 5.000 vrsta gljiva koje čine ektomikorizu, a spadaju u razrede Ascomicetes , Zigomicetes i Basidiomicetes. Iz broja vrsta vidljivo je da su ektomikorizne gljive više specifične u pogledu izbora domaćina od endomikoriznih.

Uspostavljaju ektomikorizu sa oko 3.000 vrsta drveća i žbunja (oko 5% kopnenih biljaka). Ektomikorizne gljive stvaraju plodna tela na površini tla i njih uglavnom i koristimo kad beremo pečurke. Neke vrste rastu samo ispod crnogorice, neke samo ispod belogorice, a neke kod obe grupe drveća. Neke su strogo specifične samo za pojedinu porodicu i vrstu drveća, npr. Brezov đed, topolov đed, turčin (posebno ispod topola trepetljika), smeđi šupljikavac (isključivo ispod ariša).

Ektoendomikoriza je prelazni oblik između ekto i endomikorize, dok su erikoidna i orhidejska mikoriza specifične za porodicu vresovki (borovnica, brusnica) i orhideje. Borovnice i brusnice nemaju razvijene korenove dlačice te ne mogu preživeti bez mikorize. Orhideje imaju semenke bez zaliha hraniva, koje ne mogu da klijaju bez pomoći gljivica i mikorize.

Uspostavljene simbiotske zajednice podrazumevaju da gljiva pomaže biljci u bržem i efikasnijem usvajanju vode i mineralnih materija iz tla, a za uzvrat gljiva od biljke uzima gotovu organsku hranu koju ova stvara u procesu fotosinteze. Hife mikoriznih gljiva povećavaju aktivnu površinu korena biljke i do 1.000 puta i time znatno povećavaju volumen tla iz kog koren može crpeti hraniva. Za izgradnju i rast hifa gljiva treba manje energije nego što biljci treba za izgradnju korenovih dlačica, što je još jedan razlog uspostave mikorize za biljke. Rezultat je uopšteno bolji rast i razvoj, a konačno i samo razmnožavanje.
U simbiontskom odnosu gljiva od biljke dobija ugljene hidrate, pa se procenjuje da trošak endomikorize može iznositi između 4 i 20% ukupnog ugljenika fiksiranog tokom fotosinteze. Od toga 83% troši sama gljiva, dok se ostatak potroši na pojačani transport materija i druge promene u metabolizmu korena. Za ektomikorizu nema takvih podataka, ali taj trošak je sigurno i veći. Utvrđeno je da ektomikoriza može poboljšati apsorpciju azota, dok je endomikoriza značajna i za bolju apsorpciju metala u tragovima, kao što su cink i bakar.



Pojedinačne koristi za biljku su:
- bolja ishranjenost (gljiva pospešuje usvajanje vode, ugljenika, azota);
- luče enzime (celulolaze i proteolaze) koji ubrzavaju bržu mineralizaciju organske materije tla te time veću pristupačnost azota;
- luče i kiseline (oksalna) kojima otapa i usvaja teško rastvorljive minerale te transportuju s većih udaljenosti do biljke (P, Zn, Cu, Ca);
- veće su šanse biljaka za preživljavnje u nepogodnim klimatskim uslovima (hife gljive deluju kao određeni biorezervoar vode dok je suša);
- bolja prilagođenost na otežane uslove u tlu (gljiva uravnotežuje nepovoljan pH i zaslanjenost tla u neposrednoj blizini korenovih dlačica biljke);
- štiti biljku od prevelike koncentracije teških metala u zemljištu (nakuplja ih u svojim ćelijama, a ne prosleđuje biljci);
- povećava se otpornost biljke na patogene u tlu (napadaju nematode, patogene gljive i bakterije te aktiviraju mehanizme zaštite i podstiču jačanje imunološkog sistema biljaka);
- luče hormone stimulatore rasta biljaka i vitamine;
- stvara se mikorizna mreža tj. uspostavljaju se mikorizni veze između više biljaka domaćina, ne nužno iste vrste, putem koje se vrši promet vode i hraniva.

Naime, postoje ekto i endomikorizne gljive niskog afiniteta u pogledu izbora domaćina, koje uspostavljaju veze sa biljkama ne samo iste vrste već i između različitih biljnih vrsta. Makar, u pravilu endomikorizne gljive su nisko specifične, a ektomikorizne gljive visoko specifične u pogledu izbora biljaka domaćina. Moguće je da jedna biljka može biti istovremeno u mikoriznom odnosu sa više vrsta gljiva, te da ista gljiva može istovremeno da inficira više jedinki iste, ali i različitih vrsta. Znači jedna biljke može imati istovremeno ekto i endomikorizu.

Na taj način stvara se mreža putem koje se ugljeni hidrati i mineralna hraniva mogu izmenjivati između različitih jedinki. Taj mehanizam utiče na mnoge procese u ekosistemima, npr. poboljšava konkurentnost nekih invazivnih biljnih vrsta, poboljšava snabdevenost biljaka sa azotom koje rastu zajedno sa biljkama fiksatorima azota (mahunarke i kvržične bakterije), pomaže opstanak mladica u šumi ispod krošnji starih stabala i dr.

Dakle, više jedinki povezano je jednim zajedničkim micelijem te između njih postoji protok fotoasimilata, azota i minerala. Dokazano je da je u rasadnicima šumskog drveća iste, ali i različite vrste izmenjuju hraniva putem mikorizni mreže.




Tekst preuzet sa
http://www.agroklub.com/