Đubrenje predstavlja najproblematičniji deo organske proizvodnje jer ovih đubriva nema dovoljno na tržištu a znamo da za stabilne prinose upravo ova mera ima najviše uticaja. Đubrenje se mora vršiti u skladu sa plodnošću zemljišta.

Osnovu đubrenja u organskoj proizvodnji predstavljaju organska đubriva. Od organskih đubriva mogu se koristiti stajnjak, osoka, kompost, treset, glistenjak, zelenišno đubrivo. Poželjno je da ta đubriva potiču sa sopstvenog gazdinstva ili sa gazdinstva za koja smo sigurni da se mogu upotrebiti za ovakav vid proizvodnje. U poslednje vreme na našem tržištu mogu se naći tečna organska đubriva na bazi huminskih i fulvo kiselina, obogaćena makro i mikroelementima.

Najveću pažnju u organskoj proizvodnji treba posvetiti azotu, kao nosiocu prinosa. Najveći deo azota obezbeđuje se unošenjem stajnjaka ili zelenišnim đubrenjem. Preporuka je koristiti leguminoze koje će se zaoravati kada masa biljke postigne najveći procenat svoje mase. Tu zelenu masu je moguće pre zaoravanja i oboriti uz pomoć priključnih mašina i to na termički način. Takođe možemo koristiti i osoku koja sadrži u proseku 0,1-0,4% N, 0,01% P2O5 i 0,3-1,0% K2O. Obzirom da se fosfor u osoki nalazi u tragovima za osoku se kaže da je NK đubrivo. Azot se u osoki nalazi 70% u obliku amonijaka, a 30 % u obliku organskih kiselina.




U organskoj proizvodnji dozvoljena je primena đubriva mineralnog porekla u kojima hraniva nisu direktno pristupačna već moraju pretrpeti neke transformacije kako bi mogle biti usvojene od strane biljaka. Za kalcifikaciju se može koristiti krečnjak, lapor, dolomit, saturacioni mulj.

Fosfor se može biljkama obezbediti unošenjem fosforitnog brašna, Tomasovog fosfata, koštanog brašna. Kalijum se može uneti upotrebom kalijumovih soli- KCl( 40 % i 60 %) ili kalijum- sulfata.


Dejan Tonić