Za azot se kaže da je najvažniji među neophodnim hranljivim elementima i da određuje prinos. Sa fiziološke tačke gledišta ovakvo rangiranje elemenata je nepravilno, jer ako je bilo koji neophodni element u nedostatku, biljke nisu u stanju da završe svoju reproduktivnu fazu razvića, pošto svaki od njih ima svoju određenu ulogu, čiji nedostatak utiče na pojavu specifičnih simptoma i taj nedostatak ne može da se otkloni dodavanjem drugog elementa.

Naglašavanje važnosti azota ima i opravdanje zato što:

1. Među neophodnim mineralnim elementima za rast i reprodukciju biljaka u suvoj biljnoj organskoj supstanci ima najviše atoma azota , nego bilo kojeg drugog elementa koji se usvaja iz zemljišta.

2. Iznošenje azota prinosima je veliko i najveće je od ostalih elemenata, ovo posebno važi za poljoprivredni prinos, koji se odnosi sa parcele.

3. Dejstvo jedinice azotnih đubriva je znatno veće od fosfora i kalijuma.

4. Specifično za azot je i to da u zemljištu ne mogu da se stvaraju trajne rezerve pristupačnog oblika ovog elementa, što je moguće za fosfor i kalijum. Količine pristupačnog azota su vremenski i prostorno u zemljištu veoma varijabilne kako u toku godine tako i dana.

5. Njegovo veliko nakupljanje u obliku nitrata ili nitrita u biljkama može da bude štetno po zdravlje ljudi i životinja.


Azot ulazi u sastav mnogih za život biljaka značajnih jedinjenja kao što su proteini, nukleinske kiseline, hlorofil, amini, amidi, alkaloidi i dr., učestvuje u izgradni svih tkiva,odnosno organa biljaka. Povrtarske vrste usvajaju azot u velikoj količini, one ga usvajaju u neorganskom obliku, tj.u vidu jona i molekula. Pretežno ga usvajaju u vidu nitratnog i amonijum jona. Azot je u biljkama dobro pokretljiv. Lako se premešta iz starijih u mlađe organe. Transport azota najvećim delom je usmeren u pravcu organa i tkiva koji intenzivno rastu. Za diferencijaciju pupoljaka i obrazovanje cvetnih organa, osim ugljenih hidrata potrebna je i značajna količina azota, pošto se mlada tkiva odlikuju velikim sadržajem proteina u čiji sastav ulazi azot. Važno je da povrće bude dobro obezbeđeno azotom u vreme diferencijacije cvetnih pupoljaka i obrazovanja cvetnih organa.

Najveća količina azota kod povrća nalazi se u listovima, zato u vremenu njihovog obrazovanja i razvoja potrebe za azotom su takođe značajne, posebno kod lisnatog povrća. Kasnije u toku vegetacije, u fazi intenzivnog porasta plodova, potrebe u azotu su velike. Obezbeđenje povrća odgovarajućom količinom azota u tom vremenu takođe je značajno, pošto direktno utiče na visinu prinosa.

Zahtevi povrtarskih vrsta u azotu su različiti i zavise od vrste, sorte i starosti biljaka. Mlade i biljke sa plitkim korenovim sistemom zahtevaju više azota u plićem, površinskom sloju zemljišta.Vrste koje obrazuju sočan plod ili krupne listove (paprika, salata, kupus) zahtevaju više azota. Boranija, grašak i rotkvice zahtevaju manje količine azota. Umerene potrebe imaju krastavac, luk i paradajz. U povrće s izraženim zahtevima prema azotu ubrajaju se razne kupusnjače, cvekla i mladi luk, a veoma izražene zahteve prema azotu imaju praziluk, kupus i tikve.

U poređenju sa nekim drugim neophodnim elementime, nedostatak azota se veoma brzo uočava kod većine povrtarskih vrsta. U uslovima nedostatka azota nadzemni deo se slabije razvija, bujnost biljaka je manja, stablo je kraće i tanje, listovi su manji, često tanji i uži, a usled smanjene sinteze i ubrzane razgradnje hlorofila, u početku svetlozelena, a kasnije žute boje. Zbog intenzivnog premeštanja azota iz starijih u mlađe listove, znaci nedostatka se prvo pojavljuju na donjim listovima. Usled nakupljanja ugljenih hidrata u listovima, neretko, lisna drška i lisni nervi imaju crvenkastu boju. Listovi prevremeno opadaju i to prvo donji listovi, usled čega se vegetacija prevremeno završava, često već sredinom vegetacije. Obrazovanje i zametanje plodova je slabije, što se nepovoljno odražava na visinu prinosa i kvalitet proizvoda. U uslovima nedostatka azota plodovi se prevremeno oboje i čvrsti su. U slučaju ekstremnog nedostatka azota može doći i do odumiranja delova biljaka. Na korenov sistem nedostatak azota deluje drugačije, nego na nadzemne organa. U uslovima nedostatka azota korenov sistem je duži, ali se slabije grana, tako da je ukupna masa korena i pored veće dužine manja. Do pojave akutnog nedostatka azota, pre svega, može doći na peskovitim, šljunkovitim, skeletnim i glinovitim zemljištima siromašnim u organskoj materiji.



Znaci nedostatka azota kod pojedinih povrtarskih vrsta su donekle specifični. U uslovima nedostatka azota salata značajno izostaje u porastu i često ne obrazuje glavicu. Listovi su žuto-zelene boje. Stariji listovi postaju mrke boje i prevremeno odumiru. Kod nekih sorata stariji listovi poprimaju purpurno mrku boju. Celer ima patuljast rast i svetlozelene listove. Stariji listovi prevremeno postaju žuti, gube turgor i odumiru. U uslovima nedovoljne obezbeđenosti azotom glavice luka su manje, listovi stoje uspravno, svetlozelene su boje i od vrha postepeno odumiru. šargarepa ima tanke lisne drške. Mlađi listovi su zelene boje, a stariji žute do crvenkaste boje i prevremeno odumiru. Porast je znatno smanjen. Stablo paradajza je tanko, ima izrazito uspravan polozaj i s vremenom poprima purpurnu boju. Listovi su manji u početku svetlozelene, a kasnije mrke boje i prevremeno opadaju. Cvetovi, takođe, često prevremeno opadaju. Mladi plodovi dugo ostaju svetlozeleni, kasnije su intenzivno crveno obojeni. Stablo krastavca je tanko. Listovi su svetlozelene boje, naročito stariji. Kupusnjače zaostaju u porastu. Mladi listovi su od svetlozelene do svetloplave boje.Stariji listovi su žuto-oranž, crvenkasto do crvenkastoljubičaste boje i prevremeno odumiru. Boranija veoma zaostaje u porastu. Mladi listovi su svetlozelene boje a stariji žućkaste. Stablo i lisne drške s vremenom postaju crvenkasti.


Kako nedostatak, tako i višak azota može da ima veoma nepovoljne posledice. U nekim slučajevima višak azota može da prouzrokuje veće probleme, nego blag nedostatak azota. Jednostrana preobilna ishrana azotom dovodi do relativnog nedostatka fosfora, kalijuma, bora, cinka, ako je ona propraćena i prisustvom dovoljne količine vode, dolazi do ubrzanog porasta vegetativnih organa na štetu prinosa plodova.Takve biljke kasnije počinju plodonošenje. Na njima su listovi veliki usled spore razgradnje hlorofora, tamnozeleni, deblji, dobro hidratisani. Usled poremećenog odnosa ugljenih hidrata i proteina u korist drugih, ćelije plodova imaju veću zapreminu i stvaraju mekano, sunđerasto tkivo, usled čega lako podležu infekciji. Takođe, manje su otporni na pritisak, imaju lošiji ukus i uopšte unutrašnji kvalitet, rok za čuvanje je kraći a gubici pri čuvanju su veći. Pri visokom prinosu plodovi su mali i slabo obojeni, karakteristična boja plodova se kasnije obrazuje, zbog sporijeg razlaganja hlorofila, a sazrevanje plodova kasni.

U uslovima viška azota rast vegetativnih delova se kasnije završava, produživa se vegetacija i smanjuje obrazovanje cvetnih pupoljaka. Zbog povećane osetljivosti nekih povrtarskih vrsta na niske temperature, preterana ishrana azotom može da ima veoma štetne posledice, posebno u rasadničarskoj proizvodnji. Korenov sistem biljaka obilno snabdevenih azotom je plitak, zbog čega su takve biljke manje otporne prema zemljišnoj suši. Višak azota, takođe, nepovoljno utiče na otpornost biljaka prema visokim temperaturama i bolestima.

Preterana upotreba azota ne samo što često nije ekonomski opravdana, nego može da dovede i do zagađenja sredine nitratima i pogoršanja biološke vrednosti proizvoda, zbog čega pri utvrđivanju potrebne doze azota treba strogo voditi računa kako o potrebama biljaka u azotu, tako i o zalihama azota u zemljištu. Obilna ishrana sa NO 3-N posebno u nepovoljnim uslovima za njihovu redukciju (nedovoljna osvetljenost, nedostatak vlage i dr.) dovodi do njegovog nakupljanja u biljkama. Visok sadržaj nitrata u hrani može toksično da deluje. Smatra se da sadržaj nitrata u svežoj materiji povrća ne bi smeo da bude veći od 400 mg/kg, a u hrani koja je namenjena maloj deci 250 mg/kg. Posebno mnogo nitrata sakuplja salata, spanać, cvekla, rotkva, keleraba, blitva ( preko 2.500 mg/kg - 1 sveže materije), nešto manje (oko 100 mg/kg - 1) šargarepa, kupusnjače, boranija, a najmanje paradajz, paprika, krastavac, brokola, karfiol, beli i crni luk (200-500 mg/kg - 1), ali su velike razlike između sorti.

Najviše nitrata u proseku povrće sadrži u jutarnjim časovima, a najmanje posle podne. Dozvoljene količina nitrata u povrću mogu da se postignu đubrenjem potrebnim količinama azotnih đubriva određenih na osnovu agrohemijske analize zemljišta, kao i pravilnim izborom sorte u postojećim uslovima proizvodnje.



Slavica Kodžopeljić dipl.ing.ratarstva