Listajući stranice časopisa i knjiga iz oblasti povrtarstva (vrtlarstvo, baštovanstvo) izviru slike koje su u mnogo čemu slične današnjim. Tako je i sa sortama crnog luka (lukac, crljenica).

U brošuri "Novosadsko baštovanstvo" (uputstvo o baštovanskom radu, po načinu novosadskih baštovandžija), štampano 1909. u štampariji Učiteljskog D.D."Natošević", Novi Sad ističe se: "Arpadžik donosi baštovanu lepu korist i novac na gomili, a baš u zgodno vreme u proleće, kada je baštovanu najnužnije za novac". A, nešto kasnije, 1933. godine Milorad P. Zečević u brošuri "Crni luk", štamparija Merkur, Topličin venac, Beograd piše; "Gajenje crnog luka (crljenca) kod nas je unosan posao u zemljoradnji, jer on nije samo proizvod, već je i izvozni predmet naročito luk arpadžik".



Upravo zbog značaja crnog luka, nekada i sada, interesantno je upoznati se sa sortama nekada gajenim na ovim prostorima. Sigurno je i tada kao i danas "vrsta", "odlika" imala značajnu ulogu.

Počinjemo istoriju sorti sa onim što je pisao krajem 19. veka u knjizi "Povrtarstvo" - za školu i narod, veliki znalac, pedagog i naučnik svoga doba, dr Đorde Radić (štampana 1888. u Pančevu u štampariji braće Jovanović): "luka gajimo vrlo mnogo vrsta po našijem povrtnjacima, koje se po obliku glavice, po boji ljuske i po ukusu jedna od druge razlikuju".

Od pljosnatih vrsta (sorte tipa pogačar) gajio se obični crveni i žuti sa žutim mesom i čvrstom glavicom (lukovicom) koje kada se dobro prosuše i "na propuhu obese mogu vrlo dobro do samog novog luka da održe". Bile su poznate i sorte francuski "Vertus", luk žute boje suvih listova, sasvim belog mesa, umereno ljut i "ima neki osobito prijatan miris". Glavice su sasvim pljosnate "vrlo goleme i čvrste i dugo se održe". Veoma je interesantna sorta Makovski crveni, koja za razliku od sada poznate sorte Mako (koja se pominje od 1950. godine) ima pljosnatu "vrlo golemu glavicu" sa belim i žutim mesom. Radić ističe da je na jesenjoj povrtarskoj izložbi u Beču bilo "izloženo nekoliko komada od ove vrste i svaka glavica je imala u prečniku 18 centima".

Sorta Živi oganj veoma ljuta po boji i obliku je slična "našem običnom luku", a sorta Nova kraljica (doneta iz Engleske u srednju Evropu), jedna je od "najmanjih pljosnatih vrsta", a ima i podvrstu sa dugačkim glavicama. To su rane sorte sa srebrnobelom glavicom i sa "malo pera" (4-5). Od okruglih vrsta preporučuju se Žitavski žuti (sorta prisutna kod nas sve do 80-tih godina 20. veka), "lepa i golema". Ljuska je čisto otvorene žute boje, okrugle glavice, čvrste i vrlo dobro se čuva. Meso joj je prijatno, umereno ljuto.



Već 1878. spominje se sorta Holandski sasvim okrugla kao lopta i krupna (sadašnja sorta je pljosnato okugla), "ljuska mu je krvavo-crvena", a glavice vrlo čvrste i dugo i dobro se čuva.

Za dugo čuvanje se preporučuje i sorta Golijat "vrlo velika i okrugla" sa čvrstom glavicom, "blaga i dugo se drži".

Kao i danas od značaja su bile sorte sa kvalitetnom (čvrsta) lukovicom pre svega tipa pogačar (danas takvih i nema) koje se dobro čuvaju (to je danas veliki problem proizvodnje i potrošača).

Najkrupnija sorta u tipu pogačara (pljosnata) bila je Madejra (sa ostrva Madejre gde dostiže masu od 2-3 kilograma), koja se ne može preko zime dugo čuvati. Ova sorta kako piše Radić, se gaji iz rasada setvom (mart) i sadnjom u maju, a ubire krajem avgusta. Od sorti za jesenju sadnju Radić spominje italijansku sortu Petrovski beli koja dospeva u aprilu i maju. Ove dve sorte očigledno pripadaju grupi slatkih sorti (Majdera) odnosno sadašnjem poimanju luka srebrnjaka (Petrovski beli). Pored pljosnate majdere pominje se i okrugla crvena Majdera, krupna ali se ne čuva dugo. Od duguljastih sorti Radić preporučuje: našu odličnu belu ašlamu, slatka (blaža) sorta za letnju i jesenju upotrebu sa četiri podvrste: "sa otvorenom i ugasito žutom (najduže se drži) i sa crvenom i rumenom ljuskom", ali i sortu Štazburški žuti i rumeni, žutog odnosno rumenog mesa, blagog ukusa, sorta "Bellgrade" iste veličine "kao i velja naša ašlama", belog slatkog mesa.

Stevan Konjović, srpski narodni učitelj i učitelj praktičnog vrtlarstva i pčelarstva u srpskoj učiteljskoj školi Somborskoj i urednik "Domaćeg lista", u knjizi Povrtarstvo (kujnska bašta) za školu i narod, (Novi Sad, izdanje knjižare Luke Jocića 1891.) preporučuje od slatkih vrsta (sorti) Žuti kruškovasti lukac, Žuti pljosnati, Grdni bornerski, Okrugli madeirski, Citauerski, Tripolski, Rokambolski i dr. ali ne navodi njihove karakteristike.



U posebnom dodatku časopisa Vrtarski glasnik 1894. godine, štampan je katalog sorti Borjanović i kom. (urednik lista je Jovan K. Borjanović, izdavač Vrtarski zavod, Borjanović i kom., Novi Sad). Bez mnogo pojedinosti o ovom ilustrovanom katalogu navode se sledeće sorte crnog luka: Obični domaći (pretpostavljam to je ista sorta o kojoj piše Radić) bledorumene ljuske i ljutog ukusa; Žitavski žuti (Žitavski žuti prema Radiću odnosno Zittauer delve) vrlo krupan; sorta Madejra najkrupnija slatka sa okruglom lukovicom (jedan od tipova ove sorte koji se i ranije spominje), zatim sorta srpsko-maćedonska iz Bitolja "najslađa povrza u svetu".

Kao i danas, proizvodnja crnog luka oscilira po godinama u zavisnosti od produkcije ali i uvoza. Tako 1900. godine u časopisu Baštovan (uređuje i izdaje Đoka Mihajlović, učitelj, izlazi u Novom Sadu) piše za "lukac" u članku o koristi od baštovanstva: "Ova vrlo važna roba za izvoz poslednjih godina je malo tražena", a uzrok je uvoz velikih količina luka iz Egipta godine 1889. Egipat (inače i danas veliki proizvođač i izvoznik luka) je izvezao 86.000 centi luka i to ponajviše u Austriju, ali i Ugarsku. Egipatski luk je potisnuo "naš lukac" ne samo na stranim pijacama nego i kod nas. Da ove podatke završimo podacima iz 1933. godine.

Milorad P. Zečević u već spomenutoj brošuri "Crni luk" (Beograd, štamparija Merkur, 1933.) kaže: "Za gajenje crnog luka za zimsku potrošnju u obliku zrelih glavica upotrebljavaju se sorte žute, ljutog ukusa i oštrog mirisa", to su "odlike" koje imaju pljosnatu tvrdu glavicu, srednje veličine, dobro izdržljive pri dužem zimskom čuvanju. Od domaćih sorti Zečević navodi Skopski, Turopoljski, Bački i Hercegovački crni luk. Naš domaći crni luk sa glavicom žute boje razmnožava se iz semena kao dvogodišnja biljka, prve godine obrazuje male glavice "arpadžik", čijom sadnjom u drugoj godini se dobijaju krupne glavice crnog luka.

Danas ovih sorti nema, a one koje su i danas tu, imaju drugi oblik i masu (Makovski, Holandski, Žitavski žuti). Za našu proizvodnju je šteta što nema više sorti pogačara, bogatog suvom materijom, ljutog ukusa i dugog, kvalitetnog čuvanja. Ali ukus potrošača se promenio pre svega pojavom mnogih novih hibrida. Međutim, ja verujem u stare sorte čijim se oplemenjivanjem mogu stvoriti kvalitetne i otporne sorte. To potvrđuju i neke semenske kuće Evrope koje se vraćaju poznatim starim sortama.

Prof. dr Branka Lazić, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad
"Iz istorije poljoprivrede" 2003/1-2