Azijska bubamara (Harmonia axyridis) slična je evropskoj bubamari iz reda tvrdokrilaca – Coleoptera. Širom sveta ima više od 5200 vrsta bubamara i u mnogim mitovima one su simbol dobra. Evropske bubamare mogu biti dvotačkaste, sedmotačkaste, četrnaestotačkaste, crna dvotačkasta itd. Samo u srednjoj Evropi ima oko 80 vrsta bubamara, korisne su jer se hrane biljnim štetočinama, najviše lisnim vašima.


Azijska bubamara potiče iz istočne Azije (Rusija, središnji Sibir, Kazahstan, Uzbekistan, Koreja, Kina, Mongolija, Japan itd.) i nešto je veća od svoje evropske rođake, različitih je boja (od žute, žutosmeđe preko naranđaste, narandžastosmeđe do crvene, pa i crne), na krilima ima karakteristične tačkice čiji broj varira od nule do devetnaest. Glava je svetlo krem do žute boje s karakterističnim crnim “M“ ili „W“ uzorkom na sredini. Hrani se biljnim štetočinama, lisnim i štitastim vašima, ali pretežno na drveću i vrlo je proždrvljiva.


Azijska bubamara u SAD je uvežena još 1916. godine zbog kontrole biljnih štetočina, mada entomolozi smatraju da povećanje populacije nije posledica ranijih puštanja 1978. i 1981. u Pensilvaniji po odluci američkog Ministarstva poljoprivrede, već je posledica slučajnog unosa na području Nju Orleansa i to s teretnih brodova. Azijska ili harlekinska bubamara uneta je u Evropu kao strana vrsta pre 20-ak godina s nadom da će pomoći u borbi protiv lisnih vašiju, naročito u staklenicima. Prema mišljenju stručnjaka unos azijske bubamare kao strane vrste u Evropu bio je velika greška.


Azijska bubamara uvežena je u Francusku 1990-ih i bila je odlično oružje u borbi protiv lisnih i štitastih vašiju, naročito u staklenicima i na drveću duž avenija. Ali kako azijska bubamara gotovo i da nema prirodnih neprijatelja u Evropi, ona se brzo proširila i istisnula evropske vrste bubamara. Evropske bubamare prezimljuju u prirodi najčešće ispod kore suvog drveća ili na hladnim mestima u kućama. Međutim, azijske bubamare van svoje domovine hiberniraju u kućama i drugim objektima, okupljaju se u kolonije od desetak hiljada buba, a čak i do milion. Njivovo prezimljavanje u prirodi je uobičajeno, ali u kućama i drugim objektima nije bezizlazno jer njihove izlučevine uzrokuju kontaminaciju.



Ukoliko azijsku bubamaru zgnječite udarcem ili je pritisnete, ona će refleksno iz zglobova svojih nogu ispustiti žutu tečnost – hemolimfu, koja ima neprijatan miris na trulo lišće. Isto se događa ako azijka bubamara oseti da joj preti neka opsasnost, gde refleksnim krvarenjem ispušta hemijsku supstancu izopropil metoksi pirazin. Ova pojava karakteristična je i za evropske vrste bubamara koje izlučuju alkaloid koji odbija većinu mrava i ptica. Azijske bubamare poznate su po tome što i grizu. Iako se većina ljudi žali samo na neprijatan miris njihove odbrambene izlučevine, poznato je da ova izlučevina kod nekih ljudi izaziva alergijsku reakciju, najčešće rinokonjunktivitis.


Invazija azijske bubamare izazvala je mnogo više problema od jedne jedine koristi. Azijska bubamara zamenjuje i istiskuje evropske vrste bubamara i postaje štetočina koja kontaminira i naša domaćinstva, a može i da pokvari ukus vina. Ukoliko ponestane njihove prirodne hrane (lisne i štitaste vaši) one pokazuju veliki apetit i za plodove vinove loze – grožđe.


Zato naučnici upozoravaju da treba dobro da se razmisli kada se narušava prirodna ravnoteža i zbog jedne koristi uvozi nova strana vrsta.



Mirjana Petrović, dipl.ing.polj.