Poznato je 55 vrsta iz roda Phaseolus , od kojih su pet pripitomljene. Ovde je reč samo o jednoj koja se najviše gaji. Pasulj (Phaseolus vulgaris) je jedna od najznačajnijih gajenih mahunarki u svetu, zbog svog visokog sadržaja proteina, ugljenih hidrata i vlakana. Svetska proizvodnja procenjena je na 18,7 miliona tona, a gaji se u skoro 150 zemalja na 27,7 miliona hektara. Najveći proizvođači su Meksiko i Brazil, zatim tropske zemlje Afrike.


Poreklo svih pasulja je srednja Amerika, pre svega Meksiko. Na osnovu arheoloških nalaza i varijacija u tipu fazeolina – proteina u semenu, naučnici su zaključili da se divlji oblik običnog pasulja širio iz Meksika preko Ekvadora i Kolumbije sve do Anda i Argentine i razdvojio se u dva genska centra – srednjeamerički i andski, pre nekih 11 000 godina.


Pasulj je vrlo varijabilna vrsta sa dugom istorijom kultivacije. Arheološki nalazi fosilnih semena datiraju od pre 7-8000 godina, i to u suvljim regionima, što znači da je ova vrsta mnogo pre toga gajena i prilagođena okolini u kojoj živi čovek. Pripitomljavanje je teklo nezavisno na dva mesta: jedno je u Peruanskim Andima, a drugo u dolini reke Lerme u Meksiku. Ova dva genska fonda i danas su razdvojena. Pasulj je došao u Evropu tokom 16. veka sa povratkom španskih osvajača iz Novog sveta (Amerike). Astečko ime za pasulj je – ajakot, a majansko – buul. Oni su gajili visoke sorte uz pritku.



Divlji pasulj raste u širokom pojasu od Meksika do severne Argentine. Vrlo je varijabilna vrsta i prilagođen je vrlo različitim klimatskim uslovima, od subtropske ravnice u srednjoj Americi do suvlje i hladnije klime na Andskim visoravnima. U proseku, divlji srednjeamerički pasulj ima sitno seme – od 5-8 grama za 100 semena. Andska podvrsta ima nešto krupnije seme, od 13-15 g/100 semena sa drugim tipom fazeolina, kao i znatno manjom varijabilnošću vrste.


Većina jedinki slobodnorastuće populacije ima osobinu penjanja uz oslonac – uz grmlje ili nisko drveće, sa kojima se bori za svetlost. Zato ima veliki broj dugih, tankih i nežnih internodija, a listovi podnose i polusenku. Posle nicanja mlada stabljika raste kružnim pokretima, suprotno od kretanja kazaljke na satu, dok pronađe oslonac, a zatim na isti način raste spiralno uz njega. Ima veći broj semenki u mahuni nego gajeni pasulj, 13-15, koje su šarene i stapaju se sa bojom zemlje, kako bi izbegle predatore. Prilikom sazrevanja mahuna puca i tako odbacuje sitno seme na veliku daljinu.


Domestifikacijom je čovek kod pasulja razvio nove osobine, koje se retko javljaju u slobodnorastućoj populaciji, a to je determinantnost i mahune koje ne pucaju čak i kada prezru.




Dragomir Radić, dipl.inž.polj.