Potpun uspeh u gajenju povrća zavisi od pravovremene berbe. S obzirom na način korišćenja povrće se bere u najpogodnijoj zrelosti. Berba može biti u tehnološkoj, transportnoj i fiziološkoj botaničkoj zrelosti. Kašnjenje sa berbom znači zaustavljanje daljeg rasta biljke, smanjenje prinosa i kvalita. To je posebno izraženo kod vrsta koje imaju postepeno zrenje (krastavac, paprika, paradajz) plodova na biljci. Berba može biti jednokratna i višekratna. Većina vrsta donosi plodove, ili formira glavice postepeno. Zbog toga berba u više navrata omogućuje duže korišćenje povrća i osigurava kvalitet i veći prinos. Jednokratno se bere ili vadi samo pojedino povrće (pasulj, crni luk, krompir).


Posle branja povrće treba brzo rashladiti (staviti u senku, nadstrešnicu, podrum) oprati hladnom vodom. Sortiranjem se odbacuju neupotrebljive biljke, povrće se čisti i koristi u domaćinstvu ili plasira na tržište. Može da se čuva samo zdravo, neoštećeno i zrelo povrće. Dužina čuvanja zavisi od vrste (bolje se čuva crni luk, nego paradajz), sorte (bolje se čuvaju ljute sorte crnog luka od slatkih), načina proizvodnje (vodnjikavi plodovi se lošije čuvaju) i od uslova čuvanja, pre svega, temperature, vlažnosti vazduha i prisustva kiseonika.



U proseku najduže se povrće čuva na temperaturi od 0 do 4°S i vlažnosti vazduha od 85 do 90 odsto. Šargarepa se čuva najduže šest meseci, kupus i crni luk pet meseci, celer 3-5 meseci, karfiol 30-40 dana, paprika 40 dana, krastavac 4-5 nedelja, zrela dinja četiri nedelje, salata, boranija i poluzreo paradajz 3-4 nedelje, lubenica 1-3 nedelje, grašak i nedozrela dinja dve nedelje, zreo paradajz 10 dana.


Posle berbe u povrću se nastavljaju životni procesi, iako slabijeg intenziteta. Ono diše i pri tome oslobađa toplotu i ugljendioksid, iz njega isparava voda, što dovodi do gubitka u težini i smanjenja kvaliteta. Neko povrće ima sposobnost dorastanja (karfiol), odnosno dozrevanja (paradajz, dinja). Svi ovi procesi su izraženiji ako je veća temperatura ili povrće nije dovoljno zrelo. Zbog toga se svi načini čuvanja, od onih u domaćinstvu do čuvanja u najsavremenijim spremištima i hladnjačama, oslanjaju na regulisanje uslova za čuvanje.


Povrće može da se čuva u podrumu, ostavi, trapu ili u specijalnom spremištu, što je najsigyrniji i najbolji način. Bez obzira na to gde se čuva povrće treba zaštititi od izmrzavanja, a u prostoriji i sloju povrća omogućiti stalno strujanje vazduha. Crni i beli luk najbolje se čuvaju upleteni u vence ili u nec vrećama, a treba ih slagati tako da između njih, a to znači i unutar njih, struji vazduh.





Rašić Suzana, dipl.inž.