Danas je u seoskim, a i mnogim prigradskim naseljima gotovo uobičajeno videti plastenik nedaleko od kuće. Neki su “sklepani” od drvenih letvi, nekima su lukovi od leskovog ili grabovog pruća, nekima od alkaten cevi, ali ima i “pravih” plastenika sa lukovima od pocinkovanih gvozdenih, aluminijskih ili plastičnih cevi. Svi su prekriveni plastikom, ali i tu ima značajnih razlika. Najbolja je takozvana UV stabilizovana plastična folija koja je otporna na ultravioletne (UV) zrake, i sa koje na pada “kiša” u plasteniku, a ima i najdužu trajnost (3-4 godine, zavisno od vremenskih prilika i napetosti na lukovima). Ako je plastika nedovoljno zategnuta, pa vetar može s njom “mlatarati”, tada će vrlo brzo popucati. Zato je dobro osim ukopavanja krajeva u zemlju, još dodatno preko plastike zategnuti 5 cm široke “gurtne” koje odozgo sprečavaju jače “naduvavanje” plastike po vetrovitom vremenu.

Staklenici su u našim krajevima ređa pojava, ali se i oni već ponegde mogu videti. Najčešće su to samostalne konstrukcije na betonskim temeljima sa staklenom nadgradnjom.


U Australiji je razvijena tzv.”permakultura” koja je nezamisliva bez staklenika prislonjenih na kuću i staju. Ali nama nije potrebno nikakvo posebno znanje o permakulturi, pa da i mi uz južni ili zapadni zid kuće ili staje dodamo “još malo” i sagradimo staklenik. Ovakav staklenik ima dovoljno svetla i toplote za biljke, a zagreje i zid objekta uz koji je prislonjen, pa nam treba mnogo manje energije za zagrejavanje takvih prostorija.



Staklenici mogu imati ugrađene uređaje za grejanje, ali za potrebe domaćinstva dovoljno je oko Božića u staklenik “ugraditi” 40 do 60 cm svežeg stajskog đubriva, vlažne slame ili lišća. Da nebi smo morali zemlju iznositi iz staklenika stajnjak ukopavamo najpre na jednoj polovini, a iskopanu zemlju (debljine 20 cm) prebacimo na drugu polovinu staklenika ili naizmenično svake godine u drugu polovinu gredica ugradimo “grejalicu”. Naravno da će grejanje biti jače ako svake godine u celi staklenik ukopamo sveži stajnjak.


Da bi smo što bolje iskoristili relativno skupi prostor, u stakleniku postavljamo police na visini od 80 – 100 cm i na njima možemo držati sandučiće u kojima uzgajamo rasad povrća i cveća, a ispod polica na gredicama sejemo šargarepu, peršun, rotkvice…Police mogu biti na klupama koje se kasnije iznose iz staklenika ili se prilikom izrade konstrukcije odmah navare nosači polica na koje se stave daske kad nam je to potrebno. Još je bolje ove nosače napraviti na šrafove da se mogu skidati, jer zavareni nosači štrče i opasni su prilikom rada u stakleniku, kad više na njima nema polica.


Sad kad smo “napravili” naš staklenik možemo ga i zasejati. Već polovinom januara počinjemo setvu u stakleniku i to sa vrstama koje brzo rastu i nisu previše osetljive. Posejaćemo u sandučiće salatu, rani kelj, zelje, kelerabu i cveklu, a na gredice ispod polica rotkvice, te posaditi krupnije lukovice za mladi luk. Vodimo računa da nam na gredicama ispod polica ostane mesta za kasnije “pikiranje” malih biljčica, pre presađivanja na stalno mesto u vrtu.


Krajem januara sejemo u sandučiće paradajz, papriku a u tresetne saksije ili u ljuske od jaja krastavce, dinje, lubenice, tikvice i bundeve. Na ovaj način možemo napraviti preduzgoj niskih mahunarki, pa čak i kukuruz šećerac možemo uzgojiti u razrezanoj čašici od jogurta .



I u stakleniku ćemo biljke negovati, pleviti, a u toplim danima prozračivati i zalivati. Staklenik obično ima prozore na krovu koji se mogu otvarati radi provetravanja.


Leti treba staklenik prekrečiti, da biljkama napravimo hlad, jer na previše visokoj temperturi vegetacija stagnira isto kao i kod preniske temperature. Kiše će postepeno isprati ove naše premaze, ali ono što ostane na staklima treba oprati početkom sledeće jeseni, kada biljkama treba dovesti što više sunca i toplote. Senku u stakleniku možemo napraviti i tako što uz staklenik posadimo bundeve, tikve ili krastavce koji će se penjati uz staklenik i svojim vrežama praviti prozračnu hladovinu biljkama u stakleniku. Pri tom pazite da posadite bundeve čiji plodovi ne mogu postići preveliku težinu.



Tekst preuzet sa http://www.zlatananic.com/